Годишњица смрти Лазе Костића

Размена дарова: Лаза Костић, припадник светске књижевности

Свестраној и сложеној личности као што је Лаза Костић могуће је приступити из разних углова. Можемо га назвати највећим хеленистом међу нашим романтичарима. Исто тако се може звати првим значајним шекспирологом код нас. Или личношћу која је самерила српску народну књижевност са врхунцима светског стваралаштва, пронашавши да су Омер и Мерима једнако трагични као какви Ромео и Јулија. Сваки суд о овој књижевној и културној величини, ипак, скоро неминовно ће се завршити песмом која је епоху романтизма заокружила након што многи његови представници одавно нису били ни живи, а то је Santa Maria della Salute.

Љубави које су постале узорне, парадигматске у нашем културном сећању; дугогодишња пријатељства, која су прелазила у страшна супарништва (чега је плод опширна, неретко једом исписана, Књига о Змају); политичко робовање; нагле смене живота на високој нози и безмало просјачког штапа; све то сачињава протејски карактер ове личности којој нема много равних у нашој традицији.

Подвлачење црте година романтичарског полета

Ипак, можда је необично рећи, али за живота, и у годинама након смрти, стваралаштво Лазе Костића је наилазило на слабије разумевање. Јесте, додуше, био угледна личност, узев у целини, и својом политичком делатношћу такође представник српске заједнице у Војводини, али исто тако је познато колико је у његовом бонвиванском начину живота одударало од средине у којој се налазио. Лаза Костић је можда прва књижевна личност у нашој књижевности, то јест, књижевник ком је књижевност једна од сфера делатности, али који резервише себи право на свестраност, који се укључује у друштвени живот свим својим капацитетима.

То би значило да Костић истовремено даје последњи израз дотадашњег патриотског схватања стваралаштва (књижевник као важан делатник у националном ослобођењу). Но, услед промењених, и штавише, проширенијих и развијенијих укуса културе којој припада, таква делатност, и такво усмерење морају се одигравати не само другачије, него и на вишем нивоу.

Простије речено, након победе Вукове реформе, треба тражити нове могућности тог језика. Након схватања естетичких и етичких вредности народне књижевности, треба чинити више од тражења безвременог узора у њој. Најзад, након установљења националне државе, треба радити на њеном унапређивању.

Књижевне и језичке иновације: Лаза Костић и његови наследници

Књижевна делатност Лазе Костића, ако бисмо се конкретније фокусирали на њу као на сферу у којој је његов ангажман оставио најтрајније вредности за наредне генерације, била је разноврсна.

Сем песништва, по ком је најзапамћенији, писао је и драму, коју као можда најпотцењенију форму у нашој књижевности доводи до нових врхунаца. Пише и луцидне есеје који су често такође били обзнањени у виду усмених излагања и предавања. Заправо, прва јавна предавања на теме културе и књижевности у нашем народу управо је држао Костић у просторијама Матице српске.

Станислав Винавер, по много чему књижевни сродник Лазе Костића, посвећује му обимну студију под насловом Заноси и пркоси Лазе Костића. А сродност између њих је дубокосежна и истинска. И он такође преводи нека од неизоставних дела светске књижевности (Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, Стернов Тристрам Шенди), неуморни је језички експериментатор, ерудита и полиглота. Штавише, из овог угла посматрани, личности попут Костића и Винавера представљају једну струју наше културе која тежи преласку са формирања националног идентитета (што је учињено у доба Вука Караџића, Бранка Радичевића, Његоша), ка његовом пласирању међу друге светске културе.

Задивити светске колуте

Из тог разлога, песму Santa Maria della Salute можемо посматрати као вероватно најузвишенију љубавну песму на српском језику. Но, прикладније би било учинити то из једног другог угла: као стециште и круну свих културно-уметничких стремљења српског народа. Није у њој упечатљив само лирско-трагички однос према љубави. Исто толико тематизује се и однос националне и стране културе као универзалне, светске културе. Симбол тога је мотив бора који је „жртвован“ да би настала велелепна грађевина. И све у углађеној, култивисаној форми, језичким изразом који представља спој духа народног, вуковског језика, и песничке инвенције.

Српској култури је требало времена да пркосе и заносе Костића схвати као посечени бор. Увидела је његово свеколико дело као један величајни храм.