Укључивање Италије у рат

Након прве ратне године на Балкану, велике силе су настојале да прикључе сукобу и оне земље које нису у њему учествовале. У јужној Европи су то биле Италија и Бугарска са којима су преговарали представници оба савеза – Антанте и Централних сила. Лондонски уговор представља договор између Антанте с циљем увлачења Италије у сукоб, чиме би дошло до угрожавања српских интереса на Балкану.

„Од Србије је тражено да се одрекне територија у Македонији за рачун Бугарске и територија на Јадранском мору у корист Италије. Србија би поделила Албанију са Црном Гором и добила део Јадранске обале. Верујући у будућу заједничку југословенску државу, Срби су одбили предлог и учинили озбиљну историјску грешку.ˮ

Преговори

Преговори су почели почетком марта 1915. године у Лондону. Србија није била позвана на овај скуп великих сила и Италије. Питање које је за италијанске територије било кључно јесте испуњење јадранских тежњи.

„Сонино је у почетку тражио да се, поред Истре, Италији припоји и Далмација у административним границама од њеног северног краја па до Неретве, при чему би Мађарска и Хрватска задржале, у горњем Јадрану, целу обалу од Воловског до северне границе Далмације, а Србија и Црна Гора читаво приморје од Неретве до Дрима у доњем Јадрану.ˮ

Положај Србије у преговорима

Русија је извештавала Србију о преговорима са Италијом. Српска влада је захтевала одбрану својих интереса на Балкану. Шестог априла је уследила депеша српског председника владе, Николе Пашића. Овај документ представља прво званично дефинисање југословенског програма.

Никола Пашић упозорава велике силе да ће се

„присаједињењем Италији провинција: Далмације, Хрватске, Истре и Словеније, створиће се узрок бесконачних борба, и нереда, који ће међу Италијом и независним јужним Словенима створити односе сличне онима, који до данашњег дана постоји између Италије и Аустро-Угарске; и као резултат тога појавиће се југословенски ирендентизам у Италији.ˮ

Када су одлуке озваничене, Трубецки је обавестио Пашића. Поставило се питање – да ли пред нову офанзиву ваља започињати расправе око територијалних проширења које је добила Италија?

Пашић и Сонино

„Председник српске владе је добро знао да су му тренутне прилике изузетно неповољне, и зато је више волео да добије на времену одлагањем сваке расправе која би, ма и најмање, била у стању да угрози његову позицију. На шта је он могао да се ослони следећи такву политику? На три елемента: на своју одлучну жељу да делује, на промене које доноси рат, и на могуће неслагање међу савезницима кад буде нестала опасност и забринутост око исхода тог светског сукоба. То је опасно калкулисање будући да је морало да се носи са једним формалним и обавезујућим споразумом, али је и врло паметно. Пашић је вероватно знао да тиме игра на све или ништа, но био је сигуран у своју ствар. Из тог разлога је и по други пут одбацио позив да се повеже са Сонином.ˮ

Дефинисање југословенске политике

Почетком маја месеца 1915. године у Нишу је састављен југословенски манифест који је подразумевао дефинисање југословенских тежњи непосредно пред улазак Италије у рат.

„Досљедно томе изјављујемо, да се ни уз коју цијену нећемо задовољити идејом, да се жртвују или да се комадају наше неоспориве југословенске земље, а поготово наше море и приморје, где живе Срби-Хрвати-Словенци.ˮ

Одговор на Пашићеву ноту је уследио 1. септембра 1915. године. Овај одговор је представљао рушење сваке даље илузије српске владе о територијалним проширењима зарад стварања југословенске земље. Понуђени су преговори који се нису остварили због преговора о уласку Бугарске у рат.

Извор: Србија и улазак Италије у рат – Марио Тоскано

Фотографије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC_%281915%29

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%9B