Годишњица смрти вожда Карађорђа Петровића

Ђорђе Петровић (Вишевац, 16. новембар 1768. — Радовањски луг, 26. јул 1817), познатији као Карађорђе или Црни Ђорђе био је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић, која је уз прекиде владала Србијом све до половине XX века.
Рођен је у сиромашној српској породици, која се настанила у Шумадију.

Крајем XVIII и почетком XIX века повећали су се зулуми које су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и нарочито јањичара, довели су до удруживања познатих српских кнезова и хајдука који су се договарали о побуни.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. Убијањем виђенијих Срба и њихових кнезова, дахије су хтеле да заплаше и обезглаве цео српски народ, како би онемогућили устанак за који су сазнали да се спрема. Није усаглашено колико је угледних Срба убијено крајем јануара и почетком фебруара 1804. године у Шумадији. Процењује се да их је било између 70 и 150. У то време Карађорђе је био познати трговац са имањем у Тополи, испод узвишења Опленац. Дахијске убице су биле послате и на његово имање, али Карађорђе је са својим наоружаним чобанима побио и растерао дахијске снаге. Затим је напустио имање и породицу склонио у збег, а он је отишао свом познанику харамбаши Станоју Главашу.
Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама.
Карађорђе је Наполеону нудио да окупира српске градове, тврдећи да су Срби независни и слободни, као и да Срби из Србије могу придобити своје сународнике из Босне, Херцеговине и Македоније да се боре за Француску. Постоји легенда како је Наполеон веома уважавао војничке способности српског вожда. НАводно после битке Асперна (мај 1809. године) Наполеон је упитао своје маршале да му кажу кога сматрају за највећег војсковођу. Они су му одговорили да је то, без сумње, управо он, Наполеон. На то им је Наполеон наводно казао:

Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, и који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само с трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османлијског царства, и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође.

Лука Мичета Случајна историја

У Србију је августа 1807. дошао агент руске војске Константин Родофиникин. Родофикин се одмах умешао у раздор између српским устаницима, стајући на страну Карађорђевих противника, који су желели да ограниче његову власт. Разочаран што очекивана руска помоћ није стигла до тог тренутка, Карађорђе се у помоћ обратио Француској и Аустрији, али без успеха.

После неколико година борби против Турака и владавине у ослобођеној Србији, 1812. године Карађорђе се морао суочити са вестима да су Руси миром у Букурешту одобрили повратак турске војске у устаничку Србију. Покушао је организовати одбрану устаничке српске државе 1813. године, али су знатно бројнији Турци односили победе на свим бојиштима. Карађорђе је увидео да је даља борба узалудна и почетком октобра 1813. године прелази у Аустрију.  Касније, 1816. године Карађорђе се преко свог писара Наума Канара, придружио Хетерији, грчком покрету за ослобођење у жељи да настави борбу за протеривање Турака и из Србије. Следеће године је дошао тајно у Србију, са Канаром и још једним Грком, како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији. Међутим, вожда Карађорђа и његовог писара  убио је Никола Новаковић, у селу Радовању, код Велике Плане, у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године. Карађорђево обезглављено тело сахрањено је на око 100 корака од места убиства. Наређење за ово убиство Никола је добио од Вујице Вулићевића, кума Ђорђа Петровића.

Тањир је стајао на троног столици, а поред њега стајало је кандилце запаљено. Бледа светлост од кандилца осветљавала је тамно бледу разбарушену вождову главу пред којом је Милош стајао на коленима, молећи се Богу и често понављајући: „Опрости куме Ђорђе! Опрости господару!”

Нестор Летописац у београдском листу Време, 1922.

Извори:
Лука Мичета Случајна историја

wikipedia.org