Годишњица смрти Милице Стојадиновић Српкиње

Када се говори о лику и делу Милице Стојадиновић Српкиње схватићемо да по њеном поимању живота нема ничег значајнијег и лепшег од националног осећања и патриотизма.

Рођена је у Буковцу 6. јула 1828. године, као једна од шесторо деце свештеника Василија, одрасла у Врднику, водила је бригу о својој млађој сестри Катици и браћи Светозару, Љубомиру, Петру и Љубомиру. Иако се није удавала нити се остварила као мајка, Милица је веома волела децу.

Иако је била велики родољуб и дичила се својим српским пореклом, подвлачећи да се најбоље осећа у свом завичају, Милица је била по много чему била права Европљанка, окренута општем добру и човечанству, отвореног срца пуног љубави према другим народима и културама, што се у њеној богатој коресподенцији јасно види.

Преводила је Гетеа, Франкла и Балзака. Хроничари говоре да је поред српског говорила немачки, а познавала и служила се словачким, француским и италијанским. Свирала је гитару, певала своје песме, била наша прва кантауторка.

Била је пуна захвалности према онима који су јој помагали, поклањала осмех или коју лепу реч при сусретима, свима се од срца, с дечијом искреношћу и отвореношћу радовала и захваљивала у својим песмама и писмима. Презирала је покондиреност сваке врсте, непристојно понашање и неприкладно облачење жена које долазе у цркву. Поштовала је духовност и српску традицију, истичући да нам је мајка црква сачувала нашу народност.

Србију љубим и сад као земљу царевине наше као мајку нашу, но по свему волела бих да нисам овде. Ми рушимо све постојеће, ми нећемо цркву, ми нећемо веру… и оћемо ново на тим развалинама да створимо Уз то, ови’ сплетака, ови’ интрига, овог један другом поткопавања, ваљда нигде у свету нема.

Милица Стојадиновић Српкиња

Напустила нас је 25. јула 1878. године у Београду.

Текст преузет из књиге: Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи