Годишњица рођења Јосифа Рајачића

Јосиф Рајачић

(Лучане код Бриња, 20. јул 1785 – Сремски Карловци, 13. децембар 1861)

Јосиф Рајачић је био српски митрополит у периоду од 1842. до 1848. године. Када је на  Мајској скупштини проглашена Српска Војводина, Рајачић је проглашен за српског патријарха. Школовао се Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину. У Бечу је започео студије права које је прекинуо услед рат између Француске и Аустрије. У Сремским Карловцима 1829. године га је хиротонисао митрополит карловачки Стефан. На народно-црквеном сабору 1842. године изабран је за митрополита. Током револуције 1848. године преузео је комуникацију с бечким двором. Замисао о Српској Војводини и српској управи у њој је прекинуо завршетак револуције и царско проглашење Војводства Србије и Тамишког Баната.

Рајачићево виђење уређења Војводине

„Територија Војводине Србије је обухватала, по Рајачићевом схватању и нацрту његове комисије, Срем са Варадинском крајином, Бачку са шајкашким батаљоном, Банат са Крајином банатском и Барању. Војводина јесте саставни део Аустријске царевине али она је држава самостална, равноправна са другим саставним државама Аустријске царевине. Границе Војводине властан да мења био је једино њен сабор. По Рајачићевим замислима и уставним пројектима комисије, главни град Војводине морао је бити Нови Сад. Грб Војводине представљао је бели крст на црвеном пољу са четири оцила између кракова, а боје Црвена-Плава-Бела.ˮ

Савременици о Јосифу Рајачићу

„Тај старац, са дугом брадом и дугом белом косом, срдачан и добронамеран, који је дао толико доказа одлучности и виспрености, био је свештеник у Илирији, под француском влашћу и изненадио ме је свежином својих сећања и наклоношћу према Французима, којима изгледа признаје осећање националног поноса, што је од њих научио да изражава.ˮ А. Фабр

Значај Јосифа Рајачића у српској историји

„Укупно узевши, улога патријарха Јосифа Рајачића у очувању националног идентитета и дефинисању Војводине као српске државности у Хабзбуршкој монархији манифестована је преломним историјским тренуцима као изузетна и увелико превазилази значај сваког учесника у борби пречана за постизање колективне равноправности и политичко-територијалне аутономије српског народа у Аустријском царству. Његовом визијом и идеологијом руководила се српска политичка елита у другој половини деветнаестог века, све до укидања црквено-школске аутономије (1912) и пропасти Аустро-Угарске у Првом светском рату.ˮ

Извор: Срби у Хабзбуршкој монархији – знамените личности 1526–1918. – Дејан Микавица

Срби у Хабзбуршкој монархији од 1526. до 1918. – књига прва – Дејан Микавица, Ненад Лемајић, Горан Васин, Ненад Нинковић

Фотографија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF_%D0%B8_%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82_%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%84_(%D0%A0%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B)