Годишњица рођења: Цар Душан – канонизација традицијом

Од Мироточивог до Силног

Наспрам других личности из нашег ранијег или познијег средњег века, сећање на цара Душана у народу можда је најсложеније. Није тешко схватити којим начином је богонаадхнуто владање раних Немањића лиризовано, посредством представе о њима у житијима. Цар Душан не само да нема житије посвећено најважнијем делу његове владавине, већ није ни канонизован за свеца. И не само да није канонизован, притом, већ је и сам можда „најсветовнији“ од средњовековних владара. Ипак, није ли култ цара Душана, поред Светог Саве, најснажнији од немањићких?

Могло би се чак рећи да је Свети Сава, који се власти одрекао, духовни контрапункт државничкој умешности цара Душана. Историјско искуство обе врсте личности било је неопходно за процес нашег националног формирања. Ипак, владари пре Душана су за наредне векове оснивачи државе и ктитори – светитељи. Последњи владари у предвечерју српске државности: мученици су, у којима се слуте нови културни зенити, онемогућени неповољним приликама. Сви они имају своје место у историјском сећању нашег народа. Али само име Душан Силни поседује неку врсту надахњујуће виталности.

Цар Душан: надахнуће кроз историју

Нарочито треба споменути да је, као највећи освајач, умро релативно млад, оставивши незнано много амбиција неоствареним. То је оно што је у каснијим генерацијама остало запамћено као национални усуд. Зла коб која настаје у највећем напону снаге, а затим долази нагла пропаст услед неслоге – настале за власти цара Уроша. Цар Душан, са својим Закоником, успоставља ред наспрам унутрашњег нереда који настаје већ за неколико деценија.

У свему томе видимо једну врсту парадоксалног историјског памћења, који не би требало звати романтизованим, колико незваничним. Оно пониче управо из тог контраста: највећег историјског домашаја моћи, угледа и уређености; и унутрашњих и спољних опасности с друге стране. Име цара Душана се дозива у моментима када се активира и позив на испуњење косовског завета. Био је то случај у устанцима 19. века – српским, и војвођанским – и још више у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Цар Душан, наш савременик

Чини се као да он није запамћен као владар који, као што би рекао Буркхарт, државу посматра као уметничко дело. С друге стране, за симболичну вредност цара Душана није кључна ни његова завојевачка страна, као што би одређени тумачи желели. У нашем народу, чак би се могло рећи, тлачитељи се никад нису позивали на историју. Када се говори о обнови Душановог царства, није реч о некаквој освајачкој манији, већ обнови дигнитета у кризним периодима.

Доказ о визији цара Душана као доносиоца реда наћи ћемо у збирци Тражим помиловање Десанке Максимовић. Управо чињеница да се наслеђе владавине цара Душана ту не посматра некритички сведочи о свести историјске нужности таквог поретка. Као и тежње да он увек буде хуманији. Уосталом, ако се одмакнемо од историјске перспективе средњовековног законика, песникиња у збирци поједнако тражи помиловање и за неправедно осуђене у систему њеног доба.

Ипак морамо рећи – и Душаново задужбинарство, најзначајније по манастиру Светих Архангела, данас има једну незаобилазну димензију. Манастир се, као што је познато, налази на Косову и Метохији, и у сталној је опасности. То значи да је поново (или, можда боље рећи – још увек) актуелан порив за истом том обновом.

Аутор: Зељић Павле