Годишњица смрти Никанора Грујића

Никанор Грујић
(Липово, 13. децембар 1810 — Пакрац, 20. април 1887)

Владика Никанор (Милутин) Грујић био је родом из Липове у Мађарској, где је завршио немачку и српску основну школу (1822–1826), и затим гимназију у Мохачу и Печују (1823–1833). О његовом школовању сачувано нам је мноштво података, како из његове Автобиографије, тако и из монографија које су писали савременици. Његов отац, иначе свештеник, Прокопије (парох у Липову), био је по тврђењу Никанора врло строг и побожан, и инсистирао је на апсолутном поштовању хришћанских начела живота, традиције, и избегавању срамотних речи и поступака (чега се и сам придржавао, како тврди целог свог живота). Мајку је описао као благу и смирену жену, препуну љубави за децу и породицу. О српској и немачкој школи пише рационално, посебно о начину како је учио да чита и пише, бавио се црквеном науком. Као пресудан догађај наводи боравак проте мохачког Јована Живковића који је наговорио његовог оца да га усмери ка свештеничком позиву. Од 1826. године почело је гимназијско школовање у Печују, за које такође има одмерене речи и оцене. Посебан утисак на њега оставила је посета епископа Стефана Станковића.

Био је књижевник, песник, црквени говорник, владика пакрачки, у песништву назван Срб Милутин.

У књижевности се јавио 1836. године. Почео је писати патриотске и сентименталне песме, које су се већ пре Бранка Радичевића истицале чистотом језика и народним духом. Његове су се песме певале као народне прво по Барањи а потом и српству, попут: „Луло моја разбрибриго моја“ или „Белкина кућа на крају“. Педесетих година, под разним потписима, штампао је пригодне и алегоричне песме против бечког апсолутизма. Године 1861. издао је епски, побожно-патриотски спев Свети Сава Немањић, 1852. године у Приметбама оштро је устао против Вуковог превода Новог Завјета. Касније, као епископ, сасвим је напустио поезију и посветио се побожној и поучној књижевности.

СИВА МАГЛО

Сива магло, ти не падај на ме!
Крај мене су развалине саме,
С којих туга најчешће полеће,
Ту ни теби добро бити неће.
Склониште је овде цигло за ме —
Сива магло, ти не падај на ме!
Већ се дижи небу у висине,
Пусти сунце нек ми једном сине!
Душа жуди мира који чара,
Жели да се с небом разговара,
За тобом ће кад је терет мине
— Па се дижи небу у висине!

Тако је 1885. године објавио је у Новом Саду: Увод у тумачење Св. Писма и Из живота светих угодника, божјих.

Још 1882. године објавио је у Новом Саду два превода: Приповијетке мојој кћери и Савети мојој кћери од моралистичког француског писца J. N. Bouilly. Године 1886. штампао је у Новом Саду превод Два пријатеља од Le Sage-a.

После  смрти (1904), објављена је његова Аутобиографија, која је занимљива и читка, а, има знатне вредности за ближе познавање прилика, народних борба и људи из његовог времена. Као црквени говорник он заузима прво место поред Теофана Живковића и Германа Анђелића. Беседе му је издао Д. Руварац 1892. године.

Умро је од последица „водене болести“ 20. априла 1887. године.

Извор: Никанор Грујић, Горан Васин

www.wikipedia.org

Западни Срби