Годишњица рођења Живојина Мишића

Животни пут војводе Живојина Мишића умногоме је временски подударан са историјским развитком модерне српске војске, када је она почела свој прображај од народне војске милицијског типа, какву је створио кнез Михаило, у савремену армију по европском узору управо у време када је млади Мишић обукао кадетску униформу питомцка Артиљеријске школе.
Мишић је, као и већина српских официра, потицао са села. Мишићеви преци доселили су се из околине Дурмитора у Струганик, подно Маљена и Сувобора, почетком XIX века. У то време презивали су се Каљевић. Мишићев отац Радован, узео је ново презиме по имену свог оца Мише каљевића и од тада његова породица и потомци носе презиме Мишић.
Живојин Мишић рођен је 19. јула 1855. године као тринаесто дете од оца Радована и мајке Анђелије Мишић. До десете године живео је у задрузи са родитељима. Када мали, чувао је стоку као и остала сеоска деца. У детињству је често био болешљив. Без оца остаје са 11 година. Његова мајка, након смрти супруга, преузима улогу старешине домаћинства.
Млади Мишић основну школу уписује 1/13. октобра 1865. године, и тада почиње пут његовог успињања.

Био је српски и југословенски војвода, а своју четрдесетогодишњу службу започео је у српско-турским ратовима 1876. године, као питомац-народник и касније потпоручник. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Учествовао је и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији.

Након Мајског преврата, војвода Мишић био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је током анексионе кризе 1909. године реактивиран.  на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапређен у чин генерала.
Нарочито се истакао проницљивом проценом ситуације првог дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку.

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован.

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић, за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао на непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им тако огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Маршујући по тешком и беспутном терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском, успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.
На том тешком и заморном маршу, војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен у Италију на лечење. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије и у Горничевској бици и тешким борбама у луку Црне реке испољио квалитете неуморног прегаоца и великог војсковође, због чега је, после ослобођења Битоља, добио високо енглеско одликовање.

Литература: Моје успомене и Војвода Живојин Мишић