Годишњица смрти: Гроф Ђорђе Бранковић и Славеносерпске хронике

Бранковић као најбарокнији Србин

Гроф Ђорђе Бранковић имао је државотворне претензије самерљиве са амбицијама у стварању Славеносерпских хроника завршених почетком 18. века, дугих преко 2500 страна. Ако га професор Сава Дамјанов карактерише као барокно бомбастичног фантаста, Бранковића можемо, подједнако помпезно, назвати најбарокнијим Србином.

Првобитно, његова основа животна тежња била је да стекне племство. А потом, позивајући се на идеју илирства, и да обнови српску деспотовину. Самопрокламована повезаност са (деспотском) лозом Бранковића повезује га, притом, и са средњовековним Немањићима. Хронике, настале у току тамновања (од 1689. до 1711. године), требало је да играју важну улогу у овом политичком циљу. У том смислу, већ раније настала, и несразмерно мања Хроника Словена Илирика, порекло Словена везује за самог Ноја и предпотопна времена. Ипак, ову личност, запамћену као гроф с брадом у торби не треба посматрати тек као комичан куриозитет.

Обнова националне свести: 18. век

Као што запажа Јелка Ређеп, стварајући легитимитет за сопствену власт, дело поновно успоставља континуитет историје српског народа. Управо та свеобухватност – увршћивање читавог јужнословенског контекста у тематски опсег дела – омогућује јединство српског народа. Не само да српска држава још дуго неће постојати, већ је српски народ раздељен у неколико других држава. Дакле, макар била и несвесна, последица Бранковићеве борбе за јединство Срба је и борба против однарођавања.

Можемо рећи да се у Бранковићевом животу ради о правој барокној судбини, у којој охолост води пропасти. У његовој личности се у складу са схватањима времена укрштају неспојиве одреднице: комично и трагично. Ипак, исто тако парадоксално је из утамничености изразио визију историје која је по много чему модерна. Ради се о српској историји у контексту југоистока Европе, тј. Балкана. Такав поглед у ширину омогућује му да судбину свог народа одвоји од страних утицаја. Штавише, омогућује му перспективу о држави која обликује своју судбину јер постоје заједнички интереси који обједињују народ.

Обнова националне свести: 20. век

У том смислу није толико чудно што је тек у скорије време, од друге половине 20. века – почело заиста озбиљно проучавање Бранковићевог дела. Са једне стране, тај феномен се може посматрати у оквиру општег превредновања предвуковске књижевности, што траје и данас. Истовремено, и деветнаести век је био обележен питањима простирања територије српске државе. Проблем је што се паралелно с тим национални идентитет тек формирао. Тек када је тај круг питања разјашњен, могло се прећи на самеравање са регионом и светом. Зато је 20. век имао свог претходника у грофу Ђорђу Бранковићу. Другим речима, јасно се одређује који од околних народа му представљају историјске савезнике, а који не. Још више од тога, ово дело успоставља темељ за уверење да народ не треба да тражи легитимност у оквиру стране империје (као што је и сам Бранковић чинио, жудећи за племством). То у већој мери легитимише империју него народ који јој се приклони. Циљ је пронаћи дигнитет у својој историји и наслеђу.

То схватање расветлићемо и конкретним примером. Милорад Павић, чија укорењеност у старој књижевности је добро документована, као историчар књижевности и сам је проучавао Бранковића. Ипак, духовна сродност са њим се можда боље очитује у чувеном јунаку Хазарског речника, Авраму Бранковићу. Тај јунак у роману представља настављача хришћанске перспективе о хазарском питању, након зачетника – Ћирила и Методија. Такође се везује за подунавски предео пограничја са данашњом Румунијом, где је (пре тамновања) живео гроф Ђорђе. Оно што, дакле, Павића привлачи у Бранковићевој визији историје је имплицитно схватање да српски народ није на периферији историје и царстава. То је простор на којем се, напротив, одвијају историјски процеси од суштинског значаја.

Аутор: Зељић Павле