Годишњица смрти Добрице Ћосића

Добрицу Ћосића први пут сам видео и слушао у пролеће 1961. године, у Сомбору, у великој сали Дома ЈНА, када је гостовао са својим тадашњим пријатељем Оскаром Давичом, већ прослављеним песником и романописцем. Пред препуном великом салом грађана Добрица је представљао свој нов роман „Деобе“, читајући пролог о ножу, а Давичо своју нову књигу песама „Каирос“.

Овим речима Стојан Бербер отвара своје сећање на упознавање са ликом и делом Добрице Ћосића.
Овај српски писац, романсијер, есејиста, политички и национални теоретичар, председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993), школовао се у Пољопривредној школи у жупском Александровцу али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.

На домаћу књижевну сцену ступио је 1951. године, објављивањем романа „Далеко је сунце”, који многи књижевни критичари сматрају првом критиком револуције.

Романом „Корени” маестрално је дочарао историјску слику српског XIX векаи учинио да постане и остане један од најзначајнијих романа српске књижевности.

Добитник бројних и престижних награда, творац изузетног великог броја књижевних наслова напустио нас је 18. маја 2014. године у 93. години живота.
Добрица је, по својој жељим сахрањен у породичној гробници, поред супруге Божице, на београдском Новом гробљу, иако је службено требало да буде сахрањен у Алеји великана.

Последња молба мојој Ани, мом једином детету

Припадам хришћанском православном народу. То су били моји преци, моји родитељи, моји књижевни јунаци и читаоци. Ја сам, дакле, хришћанин духовним бићем и моралом. Колико сам веровао или неверовао у Бога творца, казују моји романи и ја немам разлога да та своја схватања као моћи мога ума накнадно разјашњавам и допуњавам мотивисан страхом од смрти или сазнањима пред њом. Христ је био мој Бог. Он је људима поставио најтежи и најнеостварљивији циљ. Жао ми је што нисам имао времана да напишем роман о његовом уласку у Јерусалим, ноћи у Гестминском врту, опроштају с пријатељима и разговору с Јудом, распећу и великој сумњи у Оца и Љубав. Мојим тумачењем Христове судбине, можда сам могао с неком речју да допуним Достојевског. О томе ненаписаном роману, Христу и његовој религији, говорим зато што својом сахраном по православном, црквеном обичају желим да потврдим своју припадност хришћанству, српству, својим прецима, родитељима и својим књижевним јунацима и читаоцима.

Ана, сахрани ме са два свештеника како је сахрањен мој дека Јефтимије, моја мајка Милка, мој отац Жика, брат Радослав, моји вршњаци и Дреновци, моји пријатељи.

Литература:Дневник о Добрици Ћосићу