Битка за Карловце

Српски политички захтеви у вртлогу револуције 1848/49. године – битка за Карловце

 

На данашњи дан, 12. јуна 1848. године, у јеку европских револуционарних збивања,  у Сремским Карловцима, средишту политичког, верског и интелектуалног живота српског народа на простору Хабзбуршке монархије отпочеле су огорчене борбе пречанских Срба са мађарским трупама генерала Јаноша Храбовског. Сремски Карловци били су изложени нападу не само као војна тачка већ и као симбол постојања српског политичког и културног елемента северно од Саве и Дунава.

О њиховој важности сведоче и речи Жарка Димића који је записао:

„Од три политичка догађаја везаних за Србе у Монархији, значајна за српску историју, два су се одиграла у Карловцима: Мајска скупштина 1848. године и Благовештенски сабор 1861. године. Онај трећи Народно-црквени сабор у Темишвару из 1790. године, није одржан у Карловцима, јер је коју годину раније (1788. године) страшан пожар захватио варош, када су изгорели патријаршијски двор и многобројне зграде.“

Дакле, генерал Храбовски имао је пред собом јасан циљ – заузети Сремске Карловце и остварити дуплу победу (војну и политичку). Међутим, планови генерала Храбовског неће се остварити. Српска одбрана издржала је налете мађарских трупа одневши притом  победу која ће одредити даљи ток српско-мађарских односа у Дунавској монархији и на историјску сцену изнедрити значајан број важних историјских личности.

У овом тексту, ипак, нећемо се бавити самом битком већ оним што јој је претходило, односно оним што ју је изазвало. Контекст је у историји често далеко важнији од самог датума догађаја јер пружа одговоре на два суштинска питања – како и зашто се нешто догодило; а не само када се догодило. Стога је важно разумети међународне околности 1848. године, осврнути се на политичку климу у Угарској с почетка револуције, анализирати српске политичке тежње и мађарско противљење српским захтевима. На самом крају те анализе, иако смо га ставили на почетак, долази један датум који само на тај начин добија потпун и правилан смисао.

Пролеће народа, или како се распала Метернихова Европа

 

У сагледавању револуционарних збивања 1848-49. године не можемо апострофирати један или два узрока, али их можемо груписати у три битне и велике категорије које су међусобно дубоко повезане. Једни би били узроци економске, други политичке, а трећи идеолошке природе. Сваки од ових узрока није деловао самостално већ су деловали као једна целина, као саставни делови огромне машине чија је снага несагледива.

Економски узроци револуционарних покрета 1848. рефлексија су противречности капитализма и његове природе; док су узроци политичко-идеолошке природе рефлексија реакционарног поретка у Европи насталог на рушевинама Наполеонове империје. Чедомир Попов је на сјајан начин сумирао њихов след рекавши:

„Развој капитализма у првој половини XIX века носио је у себи много дубоких противречности, нехармоничности и елемената кризе. Најтежа и најразорнија економска криза која је погодила Европу у првој половини XIX века, била је она из 1846-1847. године, која је почела као пољопривредна, наставила се као индустријско-финансијска, а завршила се као политичка и револуционарна.“

Другим речима, елементи кризе су сами себе хранили, расли и развијали се све до момента када је та апстрактна појава „криза“ превазишла политичке оквире који су требали да спрече њено избијање или обуздају њено развијање. Постало је тиме јасно да поредак не може бити одржаван јер је кризу стварао не само својим пуким постојањем, него својом природом.

Међутим, криза као феномен није нешто што само по себи представља непремостиву препреку, она је инхерентна било ком систему. Неретко се дешавало да један систем, било политички било економски, из криза излази ревитализован јер се управо у кризним временима тестира његова способност да кризе превазилази новим и бољим решењима. Зато се чини смисленим раздвојити кризу која се јавља у систему и кризу самог система.

Другим речима, мање је важно уколико се у једном систему појави одређена криза од тога да се не појави криза као последица ерозије система јер то са собом носи далеко већу тежину и сходно томе евентуалне последице.

Године 1848. чини се да се десило управо то – криза се јавила не у систему, него као последица његовог распада. Генерално посматрано, читав међународни поредак настао након Бечког конгреса (који је истина у својим политичким оквирима остао на снази до 1914, али се његова идеолошка подлога променила са револуцијом) крио је у себи самодеструктивне потенцијале јер његово рођење није било обележено само војним поразом Наполеона Бонапарте, већ и жељом да се „убију“ тековине Француске буржоаске револуције.

Оличење тог система била су два човека – аустријски канцелар Клеменс фон Метерних и руски цар Александар I, као и њихово војно-политичко чедо Света алијанса. Иако је за нашу причу важнији Метерних он се у мало чему разликовао од руског цара. Обојица су тежила томе да, фигуративно речено, врате сат уназад. Покушавали су да владају Европом на начин којим је било могуће владати до 1789. године, никако не схватајући да стварање реакционарног поретка не може да угуши либералне и националне духове које је револуција ослободила (или створила, остаје дилема).

 

Света алијанса је искоришћена као ударна песница реакције, потенцијално способна да завлада читавим континентом, суштински немоћна да промени идеолошку климу. Ни Метерних ни Александар нису схватали да Европа и државе којима они владају нису онакви какви би они волели да буду. Национални и либерални занос који је захватио масе, по први пут у историји, није било могуће контролисати рестриктивним и ограничавајућим законима већ суштинским прилагођавањем новонасталој ситуацији.

За то ни један ни други ниси били спремни, а можда нису били ни способни. Истина, цар Александар није дочекао да види распад своје творевине, али Метерних јесте. Колико је он као политичка личност и персонификације реакције био важан говори и чињеница да је један од захтева бечких демонстраната био управо тај да се Метерних склони из политике. Када се то и догодило13. марта 1848. године револуција је ухватила свој замах и почела свом снагом да љуља несигурне хабзбуршке темеље.

Револуција у земљама Хабзбурга и српски политички захтеви

Када је постало јасно да се стари апсолутистички режим и Клеменс фон Метерних као његова персонификација не могу одржати, Хабзбуршку монархију је захватио талас националних покрета који су захтевали проширивање својих политичких и националних права од Беча. Мађари, као највећа национална групација Монархије, изнели су своје захтеве већ 15. марта у тзв. „12 тачака“ засноване на принципима: равноправност, слобода, братство. Цео мађарски револуционарни покрет 1848/49. године борио се за остваривање националне независности Мађарске. Руководство револуционарног табора тежило је, притом, не прекиду односа са Хабзбурзима већ политичком поравнању са њима.

На то су их терале два суштинска ограничења. С једне стране, везани за аустријска тржишта, мађарски магнати који су чинили окосницу револуционарног покрета, нису могли да дозволе прекид односа са Бечом и луксуз скупе потраге за новим местима на којима ће пласирати своје производе (углавном пољопривредне); док, са друге стране, уплашени од масе сељаштва, грађанства и националности на простору Угарске, Мађари не могу да приуште губитак бечке политичке подршке.

Стога су захтеви њиховог покрета ишли ка правној легализацији повлашћеног положаја у Монархији што ће постати њихова дугорочна политика, чак и након револуције. Међутим, како напомиње академик Попов: „Оно што су најенергичније тражили за себе у односу на Немце и дотадашњу германску хегемонију у Царевини, мађарски револуционарни вођи 1848. године нису били спремни да признају и немађарским народима. Они су сматрали да једном када њихова револуција победи равноправност народа у тој држави остваривала би се као правна једнакост сваког појединца и као слобода неговања националног језика и културе, у сферама приватног и породичног живота. Оваква национална политика скупо је коштала и Мађаре и остале народе Угарске у току револуције.“

Проглас Мајске скупштине

Српски национални покрет, који нас свакако највише занима, и сам је формулисао своје захтеве подстакнут револуционарном климом. Како напомиње Дејан Микавица:

„Млађи српски интелектуалци, окупљени у пештанском Текелијануму и Матици српској, покушавали су да либералне тековине остваре у договору са мађарском страном и у том опредељењу саставили су српски програм (5-7/17-19. март 1848) који се састојао од 17 тачака.“

Програм је, између осталог, захтевао следеће:

1. признање српског народа и употребу српског језика у народним пословима

2. пуно поштовање привилегијалних права, грађанских и просветно-васпитних права;

3. заштиту права исповедања православне вере од уније уз право сазивања Црквено-народног сабора сваке године и његово право да се непосредно обраћа владару;

4. захтева се укључивање Срба у државно-управне и судске органе уз преуређење Војне границе итд.

Инспиратори програма били су Јаков Игњатовић, Јован Суботић, Ђорђе Стојаковић и Исидор Николић.

За овим захтевима, које је узгред мађарска страна одлучно одбила, у Новом Саду се формирао револуционарни одбор који је предводио Ђорђе Стратимировић. Новосадска група, по узору на програм Суботића, Игњатовића и осталих, изнела је своје захтеве мађарској страни у виду „Захтевања новосадске српске општине“.

Захтеви новосадске групе нису се суштински разликовали од захтева пештанских Срба, али су истицали потребу сазивања једног српског Сабора у Новом Саду (1/13. септембра 1848) без потребе тражења дозволе за његово одржавање. Поред тога, захтевали су да се број делегата на сабору повећа уз учешће макар 10 посланика из Далмације. Предложено је укидање Војне границе и слање једне српске делегације у Пожун која би расправљала о овим захтевима у демократском духу.

Делегација предвођена Ђорђем Стратимировићем и Александром Костићем састала се са Лајошем Кошутом 9. априла, али без битнијих успеха. Оно што је стајало између Срба и Мађара нису били проблеми формалне, већ суштинске природе. Како напомиње Ђерђ Шпира:

„Пошто се главни аргумент за непризнавање статуса нације Србима заснивао на принципу да се право на националност стиче пре свега правом поседовања посебне националне територије, нагло је порастао број оних који су тражили да и Срби у Угарској напокон добију своју територију којом ће аутономно управљати и која ће им омогућити да издејствују статус нације.“

То би, како се испоставило, дугорочно утицало на политичку визију мађарског елемента која се заснивала управо на томе да се не дозволи постојање неке аутономне или самосталне територије немађарских народа на простору Угарске. У тако узаврелој атмосфери, са два потпуно супротна стратешка концепта и циља, Срби и Мађари рапидно су губили маневарски простор који би послужио за неки дипломатски договор. То потврђује у својој студији „Српска Војводина“ и Дејан Микавица који наглашава следеће:

„Кошут је инсистирао на једном политичком народу у Угарској сматрајући да су све друге нације само племена која говоре друге језике, док му је Стратимировић узвратио рекавши да ће Срби, ако им мађарска влада не обезбеди `признање`, реализацију истих потражити на другом месту. Кошут је ове речи оценио као велеиздајничке и најавио да ће убудуће мач решавати спор између Мађара и Срба, на шта је Стратимировић узвратио да се Срби никад мача нису бојали.“

Мајска скупштина и крах српско-мађарских односа

 

 

У већ узаврелој, готово ратној атмосфери у Угарској у пролеће 1848. године кристалисао се фундаментални проблем српско-мађарских односа који се могао свести на следеће:

1. мађарска политичка елита није предвиђала испуњавање било каквих захтева немађарских народа јер се то косило са дугорочном стратешком оријентацијом која је предвиђала постојање само једног, политички доминантног елемента у Угарској;

2. српски народ се због ригидног мађарског става нашао пред нерешивом дилемом – у немогућности да се легалним путем избори за своја права, истовремено неспреман да се прилагоди мађарској ригидности, српски покрет је дошао у ситуацији да нема излаза.

Или ће се борити, коликогод било потребно, за своје интересе, или ће их мађарски националистички набој потпуно усисати.

Међутим, пре него што су избила отворена непријатељства десио се један крупан политички, али слободно можемо рећи и културни догађај у српској пречанској историји. Наиме, српско-мађарски односи дошли су до преломне тачке када је мађарска страна донела закон којим се мађарски језик уводи као званичан у црквеној администрацији. Простор за договор дипломатског карактера тиме је потпуно нестао и рат је био само питање тренутка. Дихотомија између мађарске ригидности и српских жеља постала је толика да је мирно решење неспоразума могло једино да се претвори у отворени ратни сукоб.

Захтеви Срба

Огорчени мађарском политиком Срби су, ипак, још једном покушали да артикулишу своје захтеве који су донети на Великој народној скупштини 1/13. марта у Сремским Карловцима. Тадашњи патријарх Рајачић дуго се колебао шта да чини у тако незгодном тренутку који је настао у Угарској, али је на наговор владике Никанора Грујића пристао да сазове народни Сабор који ће остати упамћен као Мајска скупштина. У збирци значајних докумената за историју Срба у Хабзрбуршкој монархији, професор Микавица је поводом овог догађаја записао следеће:

„Одлуке Мајске скупштине у Сремским Карловцима спадају у ред најзначајнијих политичких програма српског народа у Хабзбуршкој монархији. Полазећи од привилегија које су Србима давали аустријски цареви за војне заслуге, по први пут је проглашена аутономна српска територија у Монархији под називом Српска Војводовина (Војводина), која се односила на следеће области: Срем са Војном границом, Бачку са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном, Банат са Великокикиндским диштриктом и Војном границом и Барању, као област насељену искључиво српским народом у то време.“

Кратак поглед на ове српске захтеве, који нису једини али су свакако најзначајнији, даје јасну слику онога што Срби за себе желе – аутономну област којом ће управљати сами, сходно свом загарантованом праву; на челу те области биће Србин, али ће читава област уживати аутономију у оквиру Угарске што се и каже у тексту документа где стоји: „Ова Војводина/Војводовина ступа у политички савез са Троједном краљевином `на темељу слободе и савршене једнакости`“.

Неизбежност ратног сукоба

Није тешко претпоставити да Мађари нису имали на уму да пристану на нове српске захтеве. Њихова политичка елита водила се мишљу да са мањинским народима нема сврхе преговарати већ их треба елиминисати као политичке такмаце и свести на ниво пуких поданика мађарској политичкој вољи. Ратна опција однела је превагу у односу на политичку, иако дејства нису започета одмах. Прошло је готово месец дана када су мађарске трупе генерала Храбовског 12. јуна напале срце српског живља преко Саве и Дунава – Сремске Карловце. Тим догађајем започео је рат који је само озваничио оно што је било јасно – српски политички захтеви нису били компатибилни са мађарском идејом о устројству Угарске; док мађарска политичка доминација над толиком масом немађарских народа дугорочно није била одржива. Цео проблем свео се на горепоменуту размену Кошута и Стратимировића:

„Убудуће ће мач решавати спор између Мађара и Срба….. Срби се никад мача нису бојали.“

 

Аутор текста: Немања Божовић