fbpx
Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

11. новембар | Дан Победе у Првом светском рату

11. новембар

Дан Победе у Првом светском рату

На данашњи дан, 11. новембра 1918. године, недељу дана након Аустро-Угарске, капитулирала је и Немачка, чиме се завршио Први светски рат.

Жртве Србије у Првом светском рату

Цена коју је Србија платила за победу у рату била је превисока. Земља је била разорена, а њена привреда опљачкана и уништена. Људски губици били су  стравични. Према подацима изнетим на Мировној конференцији у Паризу страдало је 1.247.435 војника и цивила или око 28% укупног броја становника. Највише је губитака било међу мушком популацијом између 18 и 65 година старости, чак 57%. Велики број инвалида и готово пола милиона деце која су остала без родитеља били су такође трагични биланс овог рата за Србију. Последице овог демографског удара српско друштво је осећало током читавог XX века.

Победа или заблуда? – Стварање прве југословенске државе

Од времена културног и националног буђења међу јужнословенским народима, крајем XVIII и у XIX веку, постојале су замисли о стварању заједничке државе. Нешто реалније политичке околности за остварење тих планова долазе тек после 1878. када су Србија и црна гора стекле независност. Тада се почело размишљати о ослобађању и преосталих области у којима су живели Срби, али и остали јужнословенски народи. После балканских ратова, и сјајних победа српске војске, на Србију се, не само међу Србима у Хабсбуршкој монархији већ и међу муслиманском и хрватском школованом омладином, почело гледати као на јужнословенски Пијемонт.

Децембра 1914. године у време велике кризе на фронту, дошло је у Србији до политичког окупљања и престанка партијских свађа. Влада и народна скупштина усојиле су 7. децембра 1914. Нишку декларацију, којом су недвосмислено дефинисани ратни циљеви – одбрана Србије, ослобођење свих Срба, Хрвата и  Словенаца и њихово уједињење у једну државу. Посебну тежину овим плановима дала је и победа у Колубарској бици извојевана само неколико дана касније. Уз помоћ српске владе, априла 1915. године, у Паризу је група хрватских, српских и словеначких политичара избеглих из аустро-угарске формирала југословенски одбор. Његови најистакнутији чланови били су Анте Трумбић (председник), Франо Супило, Иван Мештровић, Никола Стојановић, Франо Поточњак, Хинко Хинковић и Душан Васиљевић. Они су требали да код влада савезничких држава и у њиховом јавном мнењу раде на добијању подршке за програм уједињења. Оснивање југословенског одбора убрзао је и Лондонски уговор (1915) између сила Антатне и Италије, којим се Италија обавезала да уђе у рат на страни Антанте, а за узврат су јој обећане територије у јадранском приморју и део Далмације.

Ове територијалне претензије Италије односиле су се на будуће југословенске територије, па је српска влада ангажовала своју дипломатију у доказивању јужнословенског карактера ових области. На сличан начин Србија је реаговала и када су савезници, покушавали да придобију Бугарску нудећи јој део Македоније и Румунију обећавајући јој Банат. Значајну улогу у пропагирању ратних циљева Србије у јавности и код влада савезника имала је и српска интелигенција. Српски академици и професори београдског универзитета деловали су у савезничким престоницама Паризу, Лондону и Петрограду.

У Новом Саду је 25. новембра одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Барањи, Бачкој и Банату. Преко 700 изабраних представника једногласно је одлучило да се ове области директно присаједине Србији. Дан раније на Народном збору одржаном у Руми, то су одлучили и Срби из Срема. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори одржана 26. новембра у Подгорици одлучила је да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевић. После свих ових догађаја регент Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. године, у присуству делегације Народног вијећа из Загреба, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Нова држава је обухватала територију од 247.542 квадратна километра и имала је око 12 милиона становника. Она није одмах била међународно призната па ју је на мировној конференцији у Версају заступала делегација Србије.

Политичка и интелектуална елита српског народа, али и регент Александар Карађорђевић и влада су уједињење видели као историјску прилику која се не пружа свакој генерацији. Сматрали су да не треба пропустити шансу да се сви Срби и други јужни Словени окупе у једну државу. Разлога који су оправдавали такво гледиште било је много: политичких, економских, војно-стратешких итд. Пред очима су имали примере Немачке и Италије, које су уједињењем израсле у велике силе, иако су пре тога биле регионално и културно разједињене (а Немачка чак и религиозно подељена). У том тренутку се чинило да је братско уједињење могуће и историјски оправдано.

Србија је у рату за стварање заједничке државе поднела огромне људске и материјалне жртве, и у њу уградила своју државност. След историјских догађаја у XX веку није оправдао овакво решење.

 

Текст из књиге Србија у Првом светском рату – Илустрована хронологија

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.