10. децембар
Годишњица смрти Николе Пашића
Данас се навршава 98 година од смрти једног од најутицајнијих и најпознатијих политичара српске историје – Николе Пашића. Никола Пашић (Зајечар, 6/18.децембар 1845 – Београд, 10. децембар 1926) био је српски и југословенски политичар. Пашић је био дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке. Познат по својој промишљености, луцидним опаскама и идејама, Никола Пашић је био и један од водећих интелектуалаца тадашње политичке елите.
Политичка каријера
Пашић се школовао у Швајцарској, где је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића и краља Николе I Петровића Његоша. После неуспешне Тимочке буне емигрирао је у Бугарску, а у Србију се вратио тек након што је помилован после абдикације краља Милана. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији.
Из политике се повукао након Ивандањског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је премијер Србије у 4 наврата. Током његових мандата Србија изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату.
У својој политици ослањао се на Николаја Хартвига и Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају.
Од 1921. до 28. јула 1924. и од 6. новембра 1924. до 1926. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Вера у непоколебљиву вољу народа
С каквим оптимизмом и с коликом вером у српски народ Никола Пашић је наступао најбоље се види у цитату узетом из књиге Србија и Југославија (1914–1945) Васе Казимировића:
„Кад је Пашић, а било је то у Нишу, завршио са означавањем граница будуће југословенске државе, неки од присутних су то схватили као добру шалу, а неки као одраз неумереног оптимизма. Међутим, Пашић није уопште био човек склон шали, а још мање грађењу кула у ваздуху. Радило се ту једноставно о предвиђању догађаја, о реалној процени развоја ситуације… А основа свега била је његова дубока вера, а) у непоколебљиву вољу српског народа да се одупре нападачу и победом над њим оствари свој вековни сан да се сви Срби нађу у једној држави, б) у снагу савезника Србије – Русије, Француске и Енглеске, али Русије у првом реду, и , в) у спремност Јужних Словена у Аустро–Угарској, пре свега Срба, да искористе прилику која има се нуди и заувек се ослободе туђинског јарма.”
Потврду да се Пашић није преварио у својим плановима налазимо у истој књизи:
„Што се тиче вере у народ Србије – да ће хтети и моћи да се својом војском понесе са нападачем, Пашић се није ни мало варао. Срби из Србије су се заиста показали као војска која заслужује свако па и највеће признање… За њихову храброст и одлучност нађене су најпохвалније речи, али не само у савезничким земљама, већ и у самој Немачкој.”
Савременици о Пашићу
Какво је виђење Пашића имао један од најзначајнијих песника српске модерне – Јован Дучић, налазимо у књизи Никола Пашић и његово доба (1845–1926) истог аутора:
„Јован Дучић, песник и дипломата, налазио је, да је ’највећи разлог’ Пашићевог успеха (’скоро и његове супериорности међу свима дргуим српским политичарима’) лежао у томе, што је био ’најпре победилац своје личности, и зато био неасавладив у друштву других људи’.”
На другом месту у истој књизи налазимо на још један значајан опис:
„Истичући да је Пашић ’можда био психолог својих савременика више него државник’, Дучић је написао, да је вођ радикала ’увек налазио лака и простодушна решења за оно што би други човек компликовао и тиме можда онемогућио…’ Био је ’увек досетљив, скоро на начин младића, да ствара за себе лаке ситуације према приликама… Доносио је, кажу, увек решења која су показивала интуитивност, досетљивост, проницљивост, познавање човека, чак и хумор’.”
Занимљиву анегдоту налазимо у књизи Арчибалд Рајс – војник истине и правде описану од самог Рајса, која у великој мери осликава портрет личности Николе Пашића:
„На поласку из главног стана штаба прве армије, шофери аутомобила добили су наређење да убрзају вожњу прелазећи мост на улазу станице и дивно одмерен од непријатељских топџија. Да ли је Пашић чуо ову препоруку или није познавао опасност? Како било да било, кад је дошао близу моста, казао је шоферу свога аутомобила да се заустави, кад су му скренули пажњу на опасност места, он је рекао мирно ’То не чини ништа, биће много занимљивије ући пешице у Биљтон.’ И спокојно изиђе из свог аутомобила и, малим корацима, упути се у варош, праћен целом пратњом. Кладио бих се да је већини ове господе са Крфа срце било сишло у пете! Пашић је имао среће. Или су се Бугари одмарали после ручка или су били потпуно изненађени толиком смелошћу. Они нису пуцали.”
Овај, као и претходни наведени делови осветљавају тек дио личности која својом снагом и особеношћу заокупља пажњу и данас, и због тога се и данас, на годишњицу његове смрти, сећамо Николе Пашића као једног од најважнијих и најутицајнијих политичара у српској историји.
Извори:
Никола Пашић и његово доба 1845–1926
