1. септембар

Годишњица рођења Илариона (Јована) Руварца

Иларион (Јован) Руварац је рођен 1. септембра 1832. године у Сремској Митровици а умро је у манастиру Гргетег 8. августа 1905. Основно образовање стекао је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, првих шест разреда гимназије је завршио у Сремским Карловцима, последња два у Бечу. Професори у Карловцима су му били Јаков Герчић и Александар Стојачковић као добри познаваоци опште и српске средњевековне историје. Студирао је права у Бечу (1852–1856) и упоредо проучавао историју уз интересовање за критички приступ историјским изворима. У Карловачкој богословији је завршио школовање 1859. и две године након тога се замонашио у манастиру Крушедол где је узео монашко име Иларион. Током 1869. године изабран је за члана Српског ученог друштва и међу првима је изабран за редовне чланове Српске краљевске академије. Од 1872. године ради као професор Карловачке гимназије. Архимандрит манастира Гргетег постаје 1874. године, за ректора Карловачке богословије је изабран 1875. За време патријарха Германа Анђелића уклоњен је са места ректора и постављен за мандатара темишварске епархије. Касније се вратио у манастир Гргетег, ту се бавио научним радом до смрти.

Иларион Руварац

Критичка историографија

Иларион је исцрпно анализирао историјске изворе, одбацивао фалсификате, давао предност примарним изворима који су по времену и месту ближи догађајима о којима сведоче. У примарне и непосредне историјске изворе убрајао је летописе и житија. Био је најљући борац против историјских самообмана које су проистекле из лажних националних потреба. Учинио је проверање чињеница неопходним послом што је довело до победе српске критичке историографије почетком 20. века са његовим ученицима Станојем Станојевићем и Јованом Радонићем. Руварчеве радове је дао у штампу у облику зборника Никола Радојчић што их је учинило приступачнијим.
Руварац је упућивао Србе у правцу одрицања легендарних предања док су други народи тада заснивали свој политички и национални рад управо на њима јер су знали да историјске обмане доносе више користи него истине. Током 19. века све је више изражен романтичарски национализам у Немачкој и Европи. Осуђивао је увлачење дневне политике у проучавање прошлости. Није износио своја политичка мишљења отворено и критиковао је скривене политичке стазе. Неоправдано је сумњичен да је био рушилац српских политичких и националних идеала, заправо је имао дубоку веру у српске способности.
Иларион се може сматрати првим образованим српским историчарем који је означио борбу за нову критичку историографију насупрот романтичарској историографији Панте Срећковића, професора историје Велике школе у Београду. Његови напори били су усмерени ка строгој критици што већег броја историјских извора на линији Ранкеовог схватања да се збивања у прошлости приказују онако како су се заиста одиграла са што мање домишљања и претпоставки. Народну епску поезију је одбацивао као историјски извор за догађаје.

Резултати рада

Доводио је у питање представе и митове који су били део националне свести српског народа везане за наводно убиство цара Уроша од стране краља Вукашина, издајство Вука Бранковића у Косовској бици, улогу Ђорђа Бранковића у Великој сеоби Срба, вишевековне независности Црне Горе и историјском месту кнеза Лазара. Истицао је да није историјски приказивач него истраживач, зато у његовим радовима нема политичке историје. Несумњиво је научно савладао целокупну прошлост српског народа и детаљно је проучио период 18. века. Обрађивао је прошлост Србије, Босне, Црне Горе и Војводине.
Српски критички историчар био је пред тешким задатком осамдесетих година 19. века јер су родољубиви историчари измишљали записе и натписе, извртали текстове, прецењивали народну традицију, пробирали из литературе само оно што се слагало са њиховим схватањима. Руварац је као представнике некритичке историографије видео Милоша Милојевића и Панту Срећковића. Највише је критиковао Срећковића који је по њему тровао омладину лажним и опасним схватањима српске прошлости. Доказао је да Лазар није био цар него кнез и да Срби на Косову нису изгубили царство јер га није било од смрти цара Уроша. Вук Бранковић није издао на Косову, Милош Обилић се презивао Кобилић. Косанчић Иван, Топлица Милан, Југ Богдан и девет Југовића нису историјске личности.

Смрт цара Уроша

Руварац је истакао да у нашим најстаријим историјским изворима нема да је краљ Вукашин убио цара Уроша у лову него само да је цар трпео многа зла од Вукашина и Угљеше. На крају се Вукашин сам закраљио. Тек каснији летописци и повесничари од 16. до 18. века пишу о убиству Уроша на основу предања калуђера и народних песама. Потребно је било утврдити године смрти Уроша и Вукашина. За Вукашина се везује да је погинуо у бици на реци Марици против Турака 26. септембра 1371. године. Руварац изазива сумњу да се тада догодила битка него вероватно раније током лета. Као година смрти цара Уроша наводи се 1367. коју Руварац оспорава јер се наводи да је владао од 1357. до 1367. али није тада и скончао. За време његове владавине царевина се распала и након тога истичу се краљ Вукашин, кнез Лазар и Балшићи са својим посебним државама. Оспорава тврдње да је Вукашин убио Уроша 1368. године јер Дифрен није извор за писца српске историје. Наши летописи као годину смрти цара Уроша наводе 1371. и то крајем године. Дакле цар Урош је био жив неколико месеци након смрти краља Вукашина.

Цар Урош

Кнез Лазар

Својом расправом О кнезу Лазару посебно је доказивао да Лазар није био цар него кнез што је изазивало бурне реакције у родољубивим историјским круговима. Довео је у питање крунисање Лазара за српског цара која је била једна од најукорењенијих традиција. Лазар је 1372. године након Маричке битке примио начелство српско односно скиптар српски али то савремена наука доводи у сумњу. Тешко се може закључити да је Лазар једини наследник Немањића као и да је начелство српско примио након смрти цара Уроша. Ова оспоравања виђена су као хуљење на култ цара мученика. Шафарик, Мајковљев и Енгел наводе као могућу годину крунисања Лазара за цара 1376. који се позивају на Рајића и Данилов Родослов али ту се само пише о постављању Јефрема за српског патријарха док о крунисању Лазара ништа. На основу повеља и списа зна се да Лазар нигде није био потписан нити називан од савременика као цар него је до своје смрти био кнез.

Кнез Лазар

Издаја Вука Бранковића

Односи кнеза Лазара и Вука Бранковића нису уопште слутили на издају пред битку на Косову 1389. године. Вук Бранковић је био његов зет и владао је простором Косова. Орбин је први записао да су зетови кнеза Лазара били Милош Кобилић и Вук Бранковић а овај други је издао свог таста на Косову. Руварац одбацује турски извор Мехмеда Нешрије који је био надахнут турским и српским предањима. На саветовању српских војвода пред битку издваја војводу Јоку и Панта Срећковић то име везује за Вука Бранковића што Иларион одбацује. Своје излагање везано за најпровокативније питање српске историје око издајства Вука Бранковића почиње са тиме да су центар, лево и десно крило у бици предводили кнез Лазар, Вук Бранковић и Влатко Вуковић. Једино кнез Лазар није остао жив. Око овог питања Иларион Руварац је доживљавао највеће нападе. Најстарији извори о Косовском боју не сведоче о издаји иако се помиње неслога. Тако је било све до краја 16. века, тачније до писања Орбина и Лукаревића који као Дубровчани наводно сазнају то преко епске поезије. Рајић такође прихвата ту тезу и прихвата народне приче и усмена предања. На мотиву издаје развија се косовска легенда до 17. века. У Турској хроници Константина Михаиловића мотив издаје везује се за групу људи а не неког одређеног појединца.
Након битке Вук Бранковић је истицао претензије на територије наследника Лазара али је водио антитурску политику. То је било противно интересима Лазаревића па је на крају завршио у турском ропству. Разлози због који му је приписивана издаја су зато што је остао жив након битке, због сукоба Лазаревих наследника и Вукових синова након битке код Ангоре 1402. године, негативне карактеризације деспота Ђурђа Бранковића у западним круговима и мешања косовских Бранковића са босанским беговима Бранковића јер су без борбе пустили Турке у Босну 1463. Вукова издаја је додатно ојачавала култ Милоша Обилића и његов подвиг убиства султана, без те издаје његово дело би имало мањи значај. Непријатељство које је владало између Лазаревих и Вукових наследника је извесно ојачавало предање о издаји. Неки историчари попут Радована Самарџића и Ивана Божића доводе у питање резултате истраживања Руварца. Превремено повлачење Вука Бранковића из Косовске битке је сасвим могуће неверство јер је на тај начин постајао господар српских земаља што је било уобичајено у односима феудалних господара тог времена.

Вук Бранковић

Велика сеоба Срба 1690.

Везано за Велику сеобу Срба 1690. године за њега није било спорно уверење да су се Срби надали повратку у отаџбину а не трајном останку у Угарској. Арсеније III Чарнојевић и Монастерлија су захтевали у име народа од цара да их врати у постојбину чим се створе мир и безбедност. Иларион је заступао становиште да аустријски цар и угарски краљ Леополд Први никада није позвао српског патријарха и народ да се иселе и дођу. Срби су од 1690. године до Карловачког мира 1699. у Угарској само незвани гости што је било доста ниподаштавајуће према традицији и историјској свести. Арсеније III је преувеличавао српске заслуге за династију Хабзбурга. Руварац је оповргао број људи који су се преселили, није 500.000 како је писао А. Ђукић него око 80.000.
Привилегија коју је цар Леополд I издао Србима која је подразумевала право да бирају архиепископа ако се дигну на оружје је била у време када је аустријска војска напредовала дубоко у турску територију. Турци су касније ипак однели превагу и све територије брзо вратили. Остале одредбе које су односе на слободу вероисповести, избор војводе, ослобођење од пореза су исто важили за територију која се ослобађа од Турака а не за Угарску. Овакве тезе су наилазиле на оштру критику научних кругова и сматрало се да иду у корист Мађарима који су многе привилегије Срба у Угарској желели да обезначе. И Руварчеви ученици Ј. Радонић и Н. Радојчић су критиковали такве закључке Руварца и сматрали су да доносе више штете него користи.

Сеоба Срба

Герман Анђелић и манастир Гргетег

Од 1850. до 1866. године Герман Анђелић је био професор Карловачке богословије док је Иларион Руварац био учитељ од 1861. до 1872. а од тада до 1874. године професор. Од 1875. до 1882. Иларион је ректор Карловачке богословије. Пре Илариона архимандрит манастира Гргетег је био Герман Анђелић од 1864. до 1874. године. Герман је постао епископ 1869. и то владичанско достојанство је нуђено Илариону 1886. али он је то одбио и није хтео ићи истим путем као Герман. Четири године раније, 1882. Герман је протерао Илариона из Сремских Карловаца у Гргетег. То је у извесној мери нарушило углед Германа Анђелића. Иларион није хтео бити вршачки епископ, јавност је била подељена око тог потеза али је Лаза Костић, велики пријатељ Илариона, подржао ту његову одлуку.
Иларион је од Гргетега направио центар свог света али је уз обимну кореспонденцију био обавештен шта се догађа ван манастира. За време његовог руковођења Гргетегом дошло је до економског процвата манастира. О слави коју је уживао архимандрит манастира Гргетег Иларион Руварац сведочи путопис Десетак дана у Фрушкој гори (1896) написан од стране Ивана Васина Поповића. Имао је пријатан разговор са њим и посведочио да је Иларион много духовит човек. Иза његовог сарказма крије се срце добричине, пламти јака ватра патриоте свога народа и великог поборника своје цркве. Описао је и манастир Гргетег у којем се налазила слика Германа Анђелића, патријарха који је протерао Илариона Руварца из карловачког двора и укинуо му функције.

Манастир Гргетег

Дела

Његова дела која се издвајају су: О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1868, 1879), Двије босанске краљице (1893), Бановање Твртка бана 1333 до 1377 (1894), Монтенегрина, прилошци историји Црне Горе (1898), Стари Сланкамен (1892), Прилошци к објашњењу извора српске историје I-XXIV (1879-1881), О Хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766 (1901), Рашки епископи и митрополити (1901). Након смрти Илариона Руварца братство манастира Гргетег објавило је Споменицу умрлом архимандриту гргетешком Илариону Руварцу (1905) коју је приредио његов брат Димитрије Руварац. Историјско друштво у Новом Саду издало је Споменицу Илариона Руварца (1832-1932). Српска краљевска академија је објавила први том Зборника Илариона Руварца.

Значај

Два су правца рецепције дела Руварца заступљена. Једна му даје првенство у заснивању српске историје као науке и у његовој личности сабирају све оно што је модерно и напредно у српском друштву и науци. Он је моћни индивидуалиста и светионик критичке мисли која се опире српском национализму. Мит о издаји као узроку сваке српске несреће био је веома јак и конструисан је од Косовске битке па све до истраге потурица у Црној Гори. Иларион Руварац је управо крајем 19. века ударао на њега што је изазивало буру негодовања. Одбацивао је усмену и народну традицију у виду епских песама приликом проучавања прошлости. Анализирао је историјске елементе у епским песмама и позивао на критички дух.
Други правац оспорава и пориче резултате његових дела јер антисрпством гуше националне тежње. До краја живота је трпео критике да је издајник српства и разоритељ народних светиња. Он је ипак утемељивач критичке српске историграфије 19. века, зачетник компаративног проучавања наших јуначких песама. Руварац је у својим радовима иако критички настројен показивао уважавање према епским песмама српског народа. Са својом проницљивом иронијом и полемичким даром указао је на непријатне и болне истине српске националне историје. Ј. Скерлић је истицао да је његова историјска школа победила. Стојан Новаковић је говорио да је Иларион Руварац први српску народну поезију литерарно разматрао.

Литература

Дејан Микавица, Срби у Хабзбуршкој монархији, Знамените личности 1526-1918. Нови Сад: Прометеј, 2019.
Дејан Микавица, Срби у Хабзбуршкој монархији, Знаменита документа 1538-1918. Нови Сад: Прометеј, 2019.
Миливој Ненин, Слово трвдо: о преписци Илариона Руварца, Сремски Карловци, 2016.
Бошко Сувајџић, Иларион Руварац и народна књижевност, Београд, 2007.
Никола Радојчић, Зборник Илариона Руварца, Одабрани историјски радови, Београд, 1934.