Теодора Толева

Др Теодора Толева (1968–2011) била је бугарска историчарка која је највећи део свог научног усавршавања остварила у Шпанији. У средишту њеног научног интересовања налазили су се Аустро-Угарска, проучавање Источног питања, обликовање националних покрета и политичких односа у раздобљу кризе старих империјалних поредака крајем XIX и почетком XX века.

Ослањајући се на архивску грађу и литературу на више језика, настојала је да историјске процесе сагледа у ширем међународном и политичком контексту. Њен научни пут је прекинут прераном смрћу, али су три постхумно објављене монографије омогућиле да резултати њених истраживања наставе да живе у међународној научној јавности.

Поред историје, Толева је показивала интересовање за филозофију и теологију. Од 2003. до 2005. године студирала је на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу. Њено образовање и рад у више европских академских средина допринели су ширини њеног истраживачког приступа.

Поред академског рада, Толева је била ангажована и у фондацији КатДем (Fundació CatDem) у Барселони, у одељењу посвећеном грађанству, националној разноликости и идентитету.

Била је полиглота, поред матерњег бугарског овладала је и енглеским, немачким, француским, руским, шпанским, каталонским, италијанским и португалским језиком, што јој је омогућило да користи оргиналне историјске изворе, али и успостави сарадњу са колегама у својим истраживањима. Настојала је да са саговорницима увек разговара на њиховом матерњем језику, о чему имамо и сведочанство које је оставила руска историчарка Марија Александровна Петрова, научна сарадница Института за општу историју Руске академије наука, која ју је упознала 2005. године у Аустријском државном архиву у Бечу, док је Толева радила на докторској дисертацији.

Толева је показивала изражено интересовање за Србију и српско питање, на шта је свакако утицао њен докторат, који је, по сопственом признању ауторке, настао као последица једног „случајног архивског налаза”, данас можемо рећи и судбинског „архивског акцидента”. Доказ за њене симпатије за Србију је било и њено присуство, заједно са мајком, на протесту у Барселони у марту 2008. године против проглашења независности тзв. Републике Косово.

Архивски рад и истраживачка методологија

Посебно место у њеном истраживачком раду је заузимао Династички, дворски и државни архив (Haus-, Hof- und Staatsarchiv) у Бечу, у који је први пут дошла 1999. године, а потом му се у више наврата враћала. Управо су архивска истраживања постала један од темеља њеног проучавања аустроугарске политике на Балкану и односа према националним покретима. Професор др Леополд Ауер, тадашњи директор архива, препознао је у њој оно што је назвао le goût de l’archive („осећај за архив“), посебну истраживачку способност да се у архивској грађи препознају трагови ширих историјских процеса.

У последњим годинама живота је започела ново истраживање, посвећено исељавању аристократских породица из Шпаније у Аустрију после Рата за шпанско наслеђе (1701–1714). Она је током боравка у Бечу у мају 2010. године проучавала архивска документа која, према сведочењу Петрове, до тада нису била коришћена у научним истраживањима и за које је било неопходно читање немачког курзивног писма с почетка XVIII века, изазов који је такође успела да савлада. Истраживање је, међутим, остало недовршено услед њене преране смрти 2011. године.

Објављена дела

Постхумно су објављене три књиге др Толеве, на основу њених академских радова. Иако се не може рећи да је њен стваралачки опус мали, јасно је да су њени већи домети могли бити очекивани у зрелијим годинама живота, које она нажалост није доживела.

Докторска дисертација, одбрањена на шпанском језику 2008. године, је свакако њен најпознатији и најпревођенији рад. Као књига је публикован најпре на бугарском (Влиянието на Австро-Унгария за създаването на албанската нация, Сиела 2012), затим у Аустрији, на немачком језику (Der Einfluss Österreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation, 1896-1908, Mohorjeva Hermagoras 2013), српском (Утицај Аустро-Угарске империје на стварање албанске нације 1896–1908, „Филип Вишњић” 2016), шпанском (La influencia del imperio austrohúngaro en la construcción nacional albanesa, 1896-1908, Sintesis 2016), албанском (Influenca e perandorisë austro-hungareze në ndërtimin e kombit shqiptar 1896-1908, Dudaj 2018), грчком (Η επιρροή της Αυστροουγγαρίας στη διαμόρφωση του αλβανικού έθνους 1896-1908,  Ελληνική Επιτροπή Σπουδών Νοτιοανατολικής Ευρώπης 2018) као и руском језику (Австро-Венгрия и становление албанской нации 1896-1908, Институт славяноведения РАН 2018).

Спољна политика Ђуле Андрашија и појава македонског питања, која се бави политиком Аустро-Угарске на Балкану у оквиру Источног питања за време Велике источне кризе 1875–1878. године је објављена на бугарском (Външната политика на Дюла Андраши и възникването на македонския въпрос, Сиела 2013), шпанском (La política exterior de Gyula Andrássy y los orígenes de la cuestiones macedonia, Sintesis 2016) и немачком језику, у Аустрији (Die Außenpolitik Julius Andrássys und die Entstehung der mazedonischen Frage, Mohorjeva Hermagoras 2018). Овај рад, настао на самом почетку научног развоја ауторке, после постхумног објављивања у Бугарској је наишао и на критике појединих српских историчара, јер је у овом дипломском раду простор Македоније посматран као део бугарског етничког простора. Те оцене представљају део ширих историографских расправа о националним идентитетима и о улози великих сила у обликовању етничких простора на Балкану. Због тога њен рад заслужује да се разматра у светлу докумената на којима почива и у контексту научних спорова које су поједини њени закључци покренули, ван ауторкиног бугарског националног идентитета и њених симпатија за Србију.

Трећа књига Геноцид и судбина јерменског народа, бави се страдањем Јермена у Османском царству крајем XIX века и указује на повезаност са Источним питањем. Објављена је на бугарском (Геноцид и съдба на арменския народ, Сиела 2014), шпанском (Genocidio y destino del pueblo armenio, Sintesis 2016), јерменском (Ցեղասպանությունն ու հայ ժողովրդի ճակատագիրը, ՈՍԿԱՆ ԵՐԵՎԱՆՑԻ 2017) и немачком језику (Das armenische Volk – Genozid und Schicksal, Mohorjeva Hermagoras 2017).