Симо Пургић

Ауторска биљешка

Рођен 1947. године у центру свијета, у зодијачком знаку рибе, док је стваран нови свијет, зидом подијељен на Исток и Запад. Растао сам, образовао се и породично средио у источном свијету. Када се свијет преуређивао, порушен је зид, са њиме и моја држава, мој завичај, породична кућа и породично гробље. Олуја ме бацила у западни свијет. Потомцима се могу похвалити оним што им никад не бих пожелио. Живио сам у историјски занимљивом времену. У ватри коју су ужегли ољуди, сагорјела су ми свједочанства, реликвије и најдраже породичне успомене. Сад сам писац самоук. На писање ме натјерала савјест обједињена са памћењем, да од заборава отимам голу истину. Са тим сам почео када је почела нова глобализација.
Написао сам десет књига (романи и приповијетке):
Прича о агресору (Нови Сад, 1999), Босанске душе под скандинавским небом (Нови Сад, 2003), Све је мање добрих људи (Нови Сад, 2005), Записи Јефимије Обрадове (Београд, 2007), Травничке свјетиљке (Београд, 2009), Књига мудрости и глупости (Београд, 2011), Питома долина Лашва Брод (Београд, 2012), Приче из Новог Травника (Београд, 2014), Љубав у заробљеништву (Бања Лука, 2017) и роман који је пред вама. Нисам хваљен од критике, али јесам од публике.
Гријешио сам, као и други људски створови, али у гријесима никад нисам уживао. Имам чисту савјест. Не кајем се за оно што сам учинио, већ за оно што сам пропустио да учиним. Као драг терет у себи носим лијепа и ружна сјећања. Боравим у држави Данској, задржао сам име и презиме, али више не знам коме припадам.
Овдје нисам а тамо ме нема. Често путујем да бих нашао себе…

Четврта љубав
„Зашиљи оловку и све запиши – заповедила ми је савест, упрегнута у памћење… И – ево, записах! Не знам да ли ће неком  избирљивом читаоцу [...]