Франше д’Епере

Луј Франше Д’Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey) био је маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске. Студирао је Сен-Сир академију и по завршетку ове добио је чин пешадијског потпоручника. Као пешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пешадији до 1899. године. За то време завршио је ратну Академију (1882), и био је у генералштабу дивизије, која је окупирала Тонкин (1886) и у генералштабу гувернера Париза (1889). Командовао је пуком и бригадом у пешадији. Члан вишег ратног Савета од 1920. Учествовао је у колонијалним ратовима у западној Африци, Тунису, Алжиру, Кини и Мароку. У Првом светском рату командовао је француском армијом, потом групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, изведено је прогањање њемачко-аустријско-бугарске војске, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена Србија. Високо је ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату. Био је најсвечаније примљен током посете у мају 1936. У Београду му је подигнут споменик те године изнад Аутокоманде.