Епископ Никодим Милаш

Никодим Милаш (Шибеник, 4. април 1845 – Дубровник, 20. март 1915), од оца Трифуна и мајке Марије, пореклом Италијанке, која је примила православље, на рођењу је добио име Никола. Основну школу завршава 1856, после чега завршава приватну школу слушајући наставу код чланова доминиканског реда. Веронауку је похађао у српској школи. Четврти разред Гимназије завршио је у Дубровнику, код професора који су махом били језуити. Школовање наставља у Задарској гимназији, захваљујући Зелићевој стипендији, а Богословију у Сремским Карловцима завршава школске 1863/64. године. Иако је најпре уписао Филозофски факултет у Бечу, напушта га 1867, после чега одлази у Кијев, на Духовну академију коју завршава 1871. године. Магистарски рад са темом Номоканон патријарха Фотија одбранио је успешно. Ускоро, новембра 1871, постаје суплент Богословије у Задру, док већ 1872. добија звање сталног професора. Епископ далматински Стефан Кнежевић исте га године именује за ректора Богословије. Замонашио се на Бадњи дан 1873, а за јерођакона је рукоположен сутрадан, на Божић. Своје свестраније ангажовање почиње издваајњем Далматинске епархије из опсега Карловачке митрополије и њеним припајањем новоформираној црквеној области. Фебруара 1877. захтевао је да се у Далматинском сабору оформи посебан Српски клуб, који би водио рачуна искључиво о националним захтевима и правима Срба у Далмацији.

Оставку је поднео 21. децембра 1911, а усвојена је 19. јануара 1912. године. Кијевска духовна академија прогласила га је 5. мартља 1912. за почасног члана, а Словенско добротворно друштво 5. маја 1912. чини то исто. Од краја јануара 1912. живео је повучено у Дубровнику. Ухапшен је док је боравио на лечењу у Слатини, 28. јула1914, када му је заплењен део рукописа и преписке.