Бранко Ћупурдија

Бранко Ћупурдија је рођен у Бајмоку (1951), где је завршио основну школу, гимназију је завршио у Суботици, а Филозофски факултет (група за етнологију) у Београду, где је одбранио магистарску тезу и докторску дисертацију. Као стипендиста Републике Србије био је на (краћем) усавршавању у Новој школи за социјална истраживања и политичке науке (1986). На Филозофском факултету је биран у сва звања од асистента (1980) до редовног професора (1996). Држао је вежбе и предавања из више етнолошких и антрополошких предмета о друштву, религији, теоријама. Као ментор је учествовао у припреми и одбрани 101 дипломског рада, 17 магистарских теза, 14 докторских дисертација, 4 хабилитациона рада и 1 завршног рада за младе гимназијске таленте. У пензији је од 2016. године. Објавио је око 190 научних радова, међу којима су прикази, осврти, хронике, чланци, мањи каталози за етнографске, документарне и ликовне изложбе, пет књига, и око 11 мањих публицистичких и књижевних текстова. Ангажован је и као стални члан сарадник Матице српске (1987–), члан Етнографског одбора САНУ (1988–2001), председник Етнолошког друштва Србије (1988–1990), уредник Етнолошких свесака (1988–1990), потпредседник Савеза етнолошких друштава Југославије (1989–1991), уредник Годишњака Матице дрежничке (2007–), члан Одбора за проучавање мањина и људских права САНУ (2013–), члан Академијског одбора за село САНУ (2014–), члан Удружења фолклориста Србије (2014–), члан Националног тима за препород села Србије (2019–) и других установа и удружења.

Књиге: Аграрна магија у традиционалној култури Срба, ПИ ЕИ САНУ, књ. 23, Београд 1982, 132 с.; Суботица и околина: етнолошка истраживања, Матица српска и Друштвена организација „Монографија“ Суботица, Нови Сад, 1987, 195 с. (Прометеј, Нови Сад, 1993, 243 с.); Стамбена архитектура суботичких салаша, мајура и пољопривредних комбината: панонска кућа, Етноантрополошки проблеми, Монографије, књ. 14, Оделење за етнологију Филозофског факултета у Београду, Београд, 1990, 189 с. (Прометеј, Нови Сад, 1993, 209 с.); Породица колониста у Бајмоку 1945–1948, Српски генеалошки центар, Београд, 2005, 232 с. (2009, 318 с; 2010, 318 с.); Ојкан из Дрежнице: трагом за двостихом, Прометеј, Нови Сад, 2025, 237с.

Признања: Pro urbe, Град Суботица, 2014; Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело, Удружење грађана „Баштина и будућност – Аранђеловац 1859“ (за 2025).