Развезивање – латиница

… Ни код једног новосадског прозаика осећање фамозног Брехтовог „круга кредом“ није тако изричито, утицајно, право правцато немерљиво мерило ствари и судбина, као у реченици Гордана Лемајића. Истина, његови неговани и понекад скоро ритуални излети у светове „оних других“, имају и димензију радозналости за каквог-таквог непријатеља кога, исто, треба упознати. Но, можда и не желећи да буде тако, овде се баш остварује његова аутобиографија по другима. Није, дакле, у питању сафари, него неодољива потреба једног однеговано усамљеног човека да се мултиплицира. Сви ти његови јарани, све те жене, затим сви ти разредни другови и случајно наишли пролазници његовим улицама, исто и његовом слободом, заиста су двојници његовог личног јунака који се, у непрекинутом еротском доживљају препознаје и оверава жестоко. Ничим изазван, тај двојник заправо главом без обзира, на јави и у мрежи мушких фантазија, живо настоји да превазиђе, да прескочи ту грађанску ограду уздржаности и понашања које се не учи, не стиче, него које једноставно јесте…