Српске народне приповетке
Окосницу збирке Дејана Томића представљају усмене прозне врсте које је Вук Караџић означио изразом „мушка приповетка“: шаљива народна причица, хумористичка новела,
анегдота. У корпус су уврштене и басна, историјско и етиолошко предање, легендарна прича, прича из живота. То су оне „ђекоје мале приповијетке“ за које је Ђуро Даничић написао да имају археолошки карактер као сведочанства о минулим епохама. Саткане од богате животне грађе, ове кратке и ефектне приповетке преносе кондензовано народно искуство и древну предачку мудрост, уводећи читаоца и у новије, урбане садржаје данашњег времена.
У збирци коју је приредио Дејан Томић приповетке су класификоване по тематском критеријуму, обједињене заједничким мотивима, догађајима или јунацима. Посебно се издвајају легенде и предања о Светом Сави, о типским ликовима шаљиве приче какви су Ера, Насрадин хоџа, Лала, Баја-Џора; о неразумним поступцима и глупим навикама; о породичним односима, особито на релацији муж–жена и свекрва–снаха; о универзалним етичким категоријама какви су поштење и правдољубивост датим у искривљеној оптици лажи и преваре; о узајамном надлагивању и кривом суђењу; вештим сплеткама довитљивих крадљиваца и др. Ту су историјска и културноисторијска предања о царевима Душану и Урошу, епским јунацима Марку Краљевићу, и Милошу Обилићу, о косовским подвижницима Срђи Злопоглеђи и кнезу Лазару, о Стевану Штиљановићу, „проклетој“ Јерини, као и анегдоте о књазу Милошу, Карађорђу, Црногорцима и др. Посебно се издвајају анегдоте о догађајима из Првог светског рата, као и легенде и предања о манастирима и црквама („Манасија“, „Тумане“ и др.). У фокусу „малих прича“ је човек, али у односу према природи и животињском свету, тако да збирка нужно укључује и жанровске категорије басне и приче о животињама.
Вук је у предговору Малој простонародњој славено-сербској пјеснарици (1814) програмски истакао да српске јуначке песме садрже „битије сербско и име“, што у основи представља национални канон, којега ће се доследно придржавати до краја свог сакупљачког рада. Може се рећи да и „мале приче“, које нам с љубављу и пажњом представља Дејан Томић, оцртавају национални карактер и менталитет, у тесном садејству са општечовечанским принципима. У разнородном жанровском обрасцу шаљиве причице, хумористичке новеле, анегдоте, поучне приче, басне, легендарне приче, историјског и етиолошког предања, ове „мале приче“ нам дају велике дарове народне мудрости, људскости и универзалне спознаје човекове природе.
Бошко Сувајџић
Дејан Томић
Дејан Томић је рођен 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година, а потом одлази за музичког уредника у Радио-телевизију Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године. У Радио Новом Саду обликовао је низ музичких и говорно-музичких емисија било то ауторских или у сарадњи са другим уредницима. Поред тога, музички је илустровао велики број телевизијских документарних, образовних и репортажних емисија. Истражује расуто српско народно поетско и прозно благо, савремену поезију, стару српску периодику, као и подручје музике. Из тог истраживања до сада је проистекло 28 књига.
Компоновао је градске, народне и дечје песме од којих су многе изведене на фестивалима или штампане у дечјој или просветној периодици.
Носилац је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и Годишње награде Радио-телевизије Војводине.
Заступљен је у Енциклопедији Новога Сада.
Члан је Сокој-а, Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.
Још нема коментара.