РАТ ВАЗДУШНИ, ПАТЊЕ ЗЕМАЉСКЕ

(Време је непријатељ нашег памћења па понекад и оно што нам је одредило живот брзо заборавимо. Деси се нешто што потисне и оне догађаје за које смо, колико јуче, веровали да их не можемо препустити забораву.

Ово је хронологија страдања у агресији НАТО-а на нашу земљу и на наш Нови Сад, запис о данима и ноћима уз звуке сирена, заглушујуће детонације смртоносних пројектила, разарања…

Истовремено ово је докуменат о обичним људима, о јунацима за чије је подвиге мало ко чуо, о којима је објављен тек по који редак.

Забораву нисам желео да препустим ни оне најобичније, свима знане сличице из живота: страховали смо од злокобног хука агресорских бомбардера, јурили у подруме и склоништа, туговали за погинулима, саосећали са људима који су, у трену, остали без дома, али ишли смо и на посао, у биоскоп, позориште, на Дунавски кеј.

Ни под бомбама нам нису мањкали храброст, понос, дух и патриотизам. И тако специфичан новосадски хумор.

То нас је и одржало.

Јун, 1999.   Мирослав Стефановић

РЕЦЕНЗИЈА

78 дана и ноћи Нови Сад, град на мору, али дунавском, био је налик на замрачену, непојамну решетку укрштених не речи него здања, мостова, постројења и судбина. Фарови експлозија, увек неочекивано формираних, осветљавали су замрло небо над градом, апокалиптично и ванземаљски. Облаци дима били су најсличнији платнима наших енформелиста, а ватромет ваздушних битака над тим истим Новим Садом био је злокобан, опасан, стравичан. Дан је заменио ноћ која је без прекида била бесана, будна. Рушењем мостова поново се желело да се располучи град који је одавно стигао на реку, а онда је и премостио. Узалуд.

Сведочанство о ноћним морама, страху али и храбрости, и онда и о оној аветињској, злокобној тишини после удара, књига Мирослава Стефановића је у исти мах аутентичан доказ о изузетној разноликости утисака о рату ваздушном и патњама земаљским, у Новом Саду. Не знам два Новосађанина која су имала исти доживљај ове „свемирске” агресије. Свак је имао властиту несаницу, страх, муку, „свој” пројектил.

Град који је још увек по мери човека, увек је, у свом унутрашњем бићу, имао осећање фамилијарности, породичног свезнања, кумовских, пријатељских и разредних веза. У бити, био је једна породица.

Сад се ваља сетити Ане Карењине и грофа Лава Николајевича Толстоја. Све су срећне породице сличне, такорећи једнаке. Свака је несрећна на свој начин.

Нови Сад је био несрећан на новосадски начин. Е, управо тај новосадски начин тумачи ова изузетна свеска Мирослава Стефановића. Њени проверени подаци, њене репортаже, њени наоко сувопарни календари зла, њени регистри познатих и анонимних јунака оних дана зла, тескобе и смрти, свакако су достојни конкретних читалаца. И понајвише оних који долазе.

Др Драшко Ређеп)