ОЧИ БОЈЕ НЕБА
СУДБИНСКО ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ РОМАНА
МИРКА ДАЛМАЦИЈЕ
Да ли је роман Очи боје неба тумарање по прошлости у потрази за изгубљеним временом да би успоменама правдали лица у огледалима која нас упитно сустижу? Јесте. Не да смо подоста обманути, него смо подоста и сами, да ли само нехотице, кумовали кривњама које се кадикад тешко дају исправити.
Могло би се казати да је ово романескно штиво и ламентована загледаност у биће и немоћ бића пред наглом бујицом ништавила. У целини узев рукопис је у самој реминисценцији главних јунака романа (Немања, Милена, Далибор, Анабела) нужно оперважен историјском фактографијом. „Свака будућност која доспе на крилима еуфорије, типичног стања духа у нас, тим истим крилима одлепрша у прошлост по којој тумарамо тражећи изгубљено“ записује М. Далмација објашњавајући умну гесту Далибора, професора историје, негдашњег илегалца црвених.
Животно плетиво Анабеле (љубав у трајању ње и Далибора) свиленим нитима везује лица причом о људима и њиховим ћудима у тешким, добрим и злим временима (Томас Швајцер, Фрида, Герхард). Анабелу, из црног вагонског транспорта ка Берлину спасава савест и брижност шефа станице у Гринбадену. Вољом Фриде и Герхарда, потоња студенткиња германистике, преживеће Други светски рат у њиховој сеоској кући.
Добри и људи племенитог духа су у првом плану овога романа који је, ту и тамо, обојен светло-патетичним нијансама.
Могло би се, узгред, казати да је овај роман и нека врста фамилијарне саге.
Романескна прича о Анабели је судбинска исповест о једној земљи које више нема, о лицима са искиданим фотографијама и паспортима униженим до блатног глиба и бола, о подлим и подмуклим интригама злих сподоба, о гадним мучнинама које сеју сулудо нарцисоидни доушници, о заносима и победама срученим у понор пораза у доба које „није обиловало само надменим политичарима“. И када су се појављивали „још надменији историчари“ са ништавним флоскулама, у земљи оробљеној од себе саме, са отужно моћним и прљавим лажовима огрезлим у насиљу и корупцији, од ћарџија и уситњено повезаних лицемерних камелеона у групном портрету криминогеног капитализма.
16. септембар 2010.
Мирко М. Далмација
Мирко М. Далмација рођен је у Банатском Карађорђеву 1935. године. Основну школу завршио је у родном селу, Учитељску у Вршцу, а Вишу педагошку у Зрењанину. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Радио је у Житишту у установама и организацијама просвете, културе и политике. Лепе и плодне радне године провео је, затим, у Зрењанину, радећи као секретар Савеза аматерских културно-уметничких друштава. У Нови Сад дошао је 1976. године. Радио је најпре у Културно-просветној заједници Војводине, као самостални стручни сарадник за позоришну делатност и домове културе у Војводини. Истовремено је био секретар Савеза аматерских позоришних друштава Војводине. Био је, потом, секретар Самоуправне интересне заједнице културе Новог Сада, директор Драме Српског народног позоришта и директор Војвођанског музеја, са ког места је отишао у пензију 1992. године.
Још нема коментара.