O голманима и бубњарима

БОГ, ЗЕМЉА И СУЗА

или

ЧУДЕСНИ РОМАН О СВЕТУ И СРБИМА

Рецензија романа у рукопису  О голманима и бубњарима Небојше Радића, професора са Кембриџа

Као уредник часописа Људи  говоре који већ три године излази у Торонту  на српском језику и као критичар који је из рукописа романа О голманима и бубњарима Небојше Радића, још док је настајао,  бирао одломке и објавио у поменутом часопису две посве кохерентне целине: Код поштеног адвоката и Човек који је хтео да постане Србин, а аутору отео из већ сложене књиге за штампу и објавио на првим странама новог двоброја нашег часописа најчудеснији дијалог написан на српском језику Сусрет сенки, предложио сам угледном и срећном издавачу у матици, издавачкој кукћи „Прометеј” из Новог Сада да, без  двоумљења објави овај романа. Предвиђам му велики успех. Чиним то са пуним кредибилитетом и уредника и књижевног критичара јер знам да је визија јача од стварности, а аутор овог романа има визију коју је оденуо у изванредно креативну литерарну конструкцију романа. Не сумњам да ће и издавач и читаоци ове књиге и писцу ових редова признати да је имао визију.

Романом О голманима и бубњарима српска књижевност добија оригинално дело, какво до сада није имала – и српско и светско – специфично по стилу, језику, времену и простору, а посебно по идејама и значењима.

Сам наслов је оригиналан и пунозначан, сасвим у складу са стилом и значењем која конотира. У овом роману заблистали су људи  са маргина, различитих раса, нација и убеђења, са различитих простора и култура, који сведоче о актуелном свету и Србима у њему, као никада пре у српској књижевности. Ноншалантни, благи иронични отклони од актуелних збивања и само понегде, и са мером, саркастични, роману дају специфичан наративан ток, лаке читљивости и потребне духовитости, испод које је чудесан вртлог изузетно озбиљних тема и проблема савременог света и Срба у њему.

Метафизички слој овог романа проблематизује све: човека, живот, цивилизацију, свет, космос… Роман је изузетно савремен и актуелан тако да неће оставити равнодушним ниједног читаоца. Уз сву ту актуелност и савременост проблема којим се бави роман О голманима и бубњарима, његова значења су универзална: локална и светска, људска и божанска. Ликови у роману нису остављени да лутају у празном метафизичком простору, него су смештени у конкретна места, времена и просторе на свим меридијанима, од Новог Зеланада до Старе Енглеске, од Њуорлеанса до Београда, и никада не остају у локалним значењима. Итекако је романсијер Радић додирнуо универзално у свим литерарним конструкцијама овог романа.

Завршни дијалог романа О голманима и бубљарима између ликова-симбола Арта  и Барта најбољи је који сам прочитао у српској књижевности: судбински се дотиче и калдрме и Небеса, и шљама велеградског, наркоманске поживинчености, зноја, патње и лудила људског и визионарског, пророчког лета, метафизичко-космичког прелетања, при коме се дучићевски земља додирује само крилом. Не зна се шта је у тој глави боље: почетак, доминирајући дијалог, Артов монолог пред растанак, или сам крај – поента: Бог, Земља и Суза.  Можда би читаоцима екоевског ’активизма’ више пријала ибзеновска незавршена прича. Нама метафизичарима годи ова „визија јача од стварности, уколико стварност у уметности уопште постоји”, што би рекао Милош Црњански.

Разноврсни обликовни поступци: стегнути дијалози, нолстагични тонови радио-емисије „Песма” радио програма „Глас”, са Јужног Пацифика, која је, у прологу, еху или позадини скоро сваке главе романа, опуштена колоквијалност у кафани „Код поштеног адвоката” и другим местима, непретециозност мисаоне дубине протагониста догађаја, до пред сам крај, чине овај роман динамичним, запитаним, али блиским обичним људима, с питком читљивошћу, упркос комплексним темама и идејама. Истовремено не ретка цитатност, позивање на друге романе, ауторе, културолошке митове и архетипoве аутор компензује ту лакоћу мисаоног слоја романа и стилски га приближава постмодернистичкој прози. Цитати у структури романа О голманима и бубњарима су вектори и геометријске тачке око којих струје мисли којима аутор конструише сопствену савремену причу. Радић користи цитате да би омогућио дубину својих ликова, без мудровања, а колоквијалном приповедању даје стилски слој више који „бит-генерација” нема. Завршним дијалогом Арта и Барта, посебно последњим монологом Арта, капоровској причи о одрастању и пријатељству Радић је додао и космогонијску и универзалну вредност: андрићевско-пекићевску димензију вишег смисла приче и причања. Тако онај посмодернистички моменат, са једне стране, дозвољава носталгији и сентименталности присуство, без тугаљиве патетике. Напротив, оне роману усложњавају и убрзавају динамику. Те радићевске мисаоне вињете у дијалозима, монолозима и реминисценцијама релевантне су за све генерације: претходне, садашње и будуће – и за време у коме живимо и за простор са кога потичемо. Радић је у роману О голманима и бубњарима успео да  стави геополитички, друштвено-културолошки простор Србије и Срба у контекст света, а у Артовом монологу на крају романа и у простор космоса. И у тој мисаоној кривини доминантног монолога једног од двојице актера, који су у сталном дијалогу кроз читав роман, није став писца, а поготово није коначан суд. Пишчев став је сабато-кортазарска недореченост. Итекако читалачки активизам има шта да докреира у овом роману.

Радић се не устеже да у своју прозу утка и критику постојећих дела и догађања, увек са дистанце лика, тако да се његов постмодернизам одвија и кроз својеврсну критику савременика. У благој иронијској конотацији супозиције „голмана” и „бубњара” – обичног човека, роман Небојше Радића, у контексту савремене српске прозе, доживљавамо новим у оквиру познатог. Радић је препознатљивом жанру дао свеже елементе и направио причу која је и стара и нова, и актуелна и трајна, и српска и светска. Роман О голманима и бубњарима преставља савршен склад традиционалног и постмодерног у српској књижевности. Могу то остварити само уметници стваралачке свести, а никако они идеолошке.

Радомир Батуран, Торонто, 24. Априла 2010.