Тонемо
Књижевна посластица за читаоца који жуди за раскринкавањем специфичних мракова људских душа. Дубравка нас вештим и освежавајућим стилом уводи у свет људи које желим да уживо сретнем, штошта приупитам, ухватим за рамена и продрмусам, загрлим. Свет људи које желим да спасем, иако знам да спасења нема – осим ако они одлуче да га створе.
Срећна сам што се ова књига догодила.
Сташа Вукадиновић
„Део хартије ми се лепи за знојаве дланове. На једном папирићу је реч љубав. Гледаћу је док не постане жива.“
Ове речи пише један од јунака у фрагментарном роману Дубравке Ребић у коме главни актери не схватају да их други не могу и неће спасити, све док не спасу сами себе. У међувремену, љубав не оживљава са папира, а живот пролази. Лагано и неосетно као што се нижу странице ове књиге.
Дубравкин стил је једноставан, а нарација прецизна па ипак носи необјашњиво пуно тешке туге која вуче на дно. Четири приче се на врло јасним местима очешу једна о другу, као што свакодневно прилазимо поред људи који вриште за помоћ али их не чујемо. Јер у овом роману, тоне се тихо али неминовно.
Зато је страшно важно смогнути снаге и заволети себе упркос свему и схватити Дубравкино упозорење озбиљно.
„Једног јутра се пробудиш и твоје дите те види као шта ти видиш себе кад се најмање волиш. И тај ти поглед постане истина.“
Прочитајте овај роман и никада не допустите да вам се тако нешто деси.
Сара Радојковић
Дубравка Ребић
Дубравка Ребић (1990) рођена је и одрасла на Лиману један. Дипломирала је журналистику на Филозофском факултету, а мастер студије из маркетинг менаџмента завршила је на Факултету организационих наука у Београду. Неуспешно се бавила модерним балетом, писала музичке и филмске рецензије, радила као копирајтерка и родила једно легендарно дете.
До објављивања романа “Тонемо” није јавно писала.
Жиг : збирка кратких прича







Немања – :
Роман „Тонемо“ је роман сећања, а сећање је попут покушаја пливања узводно, изузетно тежак процес. Процес сударања са емоцијама, траума, жељама и оним што је постојало иза нас, некада скривено.
Дубравкини јунаци такође тону. Тону из различитих разлога, крајње уобичајних људских. Неки се боре, неки се препуштају. Али цео тај процес јесте оно што је посебно битно.
Језик којим ауторка ствара јунаке чини се тако живим, писање унутрашњих токова мисли, тема. Језива је та чињеница спознаје да су њихове судбине толико реалне и могуће, и да оне можда могу погодити некога нама блиског, ако већ можда и нису.
Marko – :
Svi mi tonemo konstatno, neki više neki manje; neko glasno a neki nečujno.
Nije ovde bitan zaplet, već sudbina junaka i to kako oni tu sudbinu stvaraju sami. Dubravka piše jednostavnim i pitkim jezikomm ali opet iz njenih rečenica izvire ta praznina koju junaci romana osećaju. Teskoban je ovaj roman i ostavlja nas praznim, često terajući da razmišljamo o sopstvenoj prošlosti.
Sve preporuke za ovog autora!