Мекано и јестиво

Тиха побуна у стиховима

Ритам Миличине поезије као да прати откуцаје срца. Слике и речи делује да се разливају у песничке слике. Она апстрактне ствари ставља у домен реалног, поиграва се конкретношћу појмова. Амбивалентност се јавља свуда – супротне ствари у њеној реалности и поезији постоје истовремено – „напољу је славље/напољу је рат”. Када говори о данашњим песницима, сврставајући и себе међу њих, каже да, нажалост, сви пишу исту песму – зато је потребно да фини момци коначно почну поново да пишу поезију – „да видите како језик може бити чист/нико неће умрети од досаде”. На овај начин, она скоро програмски исказује своја уметничка начела. – Жељка Секуловић

Дивим се песницима јер умеју да испричају причу у тако мало речи. У Миличиним стиховима волим потпуно одсуство ароганције и насилности. Мирно и непретенциозно казује своје мале и  велике побуне, боли, радости, али и нимало мирне слике које опажа и непогрешиво бележи. Милица не урла на читаоца, али ће читалац можда пожелети да заурла од неких истина на које ће наћи унутар ових корица. У животу има пуно ствари на које сломимо зуб или их тешко сваримо, али Миличина поезија говори о њима на мекан и јестив начин. – Наташа Смирнов

Гле Милица шта зна!
Милица Митић је, пошто се кочија претворила у бундеву, након сређивања стана и гледајући у кровове суседне зграде, можда једне обичне среде, написала исту песму какву смо написали сви ми. Добро, могуће је да је нисмо сви написали, али смо је читајући Миличину поезију у себи пронашли и осетили.
Ово је збирка у којој се прошлост изнова проживљава, док су нам се у садашњост, кроз наша срца, умешали умрли.
И шта ту има вама да се свиђа?!
Ево шта: људскост, и пре свега људскост. – Милица Делић

Миличине песме су као недељно јутро крајем лета. Крхко детињство, играње крај реке, чежња, храброст и сета. Миришу на Дунав. – Дубравка Ребић