Каинов комплекс 2. издање
Каинов комплекс – облици зла
Каин влада светом. Скептику саветујемо да прочита историју света. – Леополд Сонди
Леополд Сонди је на егзактан начин, анализом великог броја генеалошких стабала, успео да докаже (1937) да се између индивидуалног несвесног, које сачињавају индивидуално потиснути садржаји, и колективног несвесног, које сачињавају архетипови, налази једна до тада потпуно непозната област несвесног, коју он назива фамилијарно несвесно, а чији су садржаји латентни рецесивни гени.
Открићем фамилијарног несвесног, Сонди у дубинску психологију уводи једну нову димензију и тиме допуњава и проширује круг њеног истраживања, тако да дубинско-психолошки феномени данас добијају свој прави и потпуни смисао тек у светлу индивидуалног, фамилијарног и колективног несвесног, што важи, на пример, и за Едипов, а посебно за Каинов комплекс, који вечно живе у човеку и чија се природа, како тврди шикзал-анализа, не може уништити. Потврду за то налазимо и у чињеници да историју света чини вечна прича о Каину, која се врло често понавља, како код појединаца тако и у групи, односно колективу. Зато је неопходно разликовати индивидуалног од колективног Каина, иако они имају исту функцију и циљ, јер се испољавају у најразличитијим облицима зла.
Закључак је да се нагонска природа човека није изменила, већ су га култура и цивилизација приморале да развије један посебан арсенал, „техника маскирања“ својих каинистичких тежњи, што је свој пуни израз добило у политици и дипломатији, где је Каин приморан да се прикрива под маском хуманизма, пријатељства и забринутости за мир у свету, упркос чињеници да је најчешће управо он иницијатор и креатор ратова. Јер, када превагне политички циљ, као што истиче Јунг, онда је без сумње нешто споредно подигнуто на ниво главног, при чему је појединац преварен у својој правој унутрашњој опредељености. Тако је збрисано две хиљаде година хришћанске културе, будући да уместо проширења свести, помоћу враћања пројекција, долази до сужавања свести. – Иван Настовић
Леополд Сонди
Леополд Сонди ( Нитра 11. март 1893 — Киснахт, 24. јануар 1986) је био мађарски психијатар и оснивач шикзал-анализе (Schicksalsanalyse).
Године 1911. положио је матуру и своје презиме Зоненшајн променио у Сонди. Потом је до 1918. године, са прекидом због Првог светског рата, студирао медицину на Универзитету Петер Пазмањи у Будимпешти. Године 1919. постао је научни сарадник на Поликлиници Граф Апоњи у Будимпешти. Године 1926. оженио се Илоном Радвањи, са којом је добио двоје деце (Веру и Петера). Од 1927. до 1941. Сонди је био професор у Будимпешти. У јуну 1944. породица бива депортована у нацистички концентрациони логор Берген-Белзен, одакле је у децембру исте године ослобођена. Породица је емигрирала у Швајцарску, где је Сонди 1945. у Прангинсу, а од 1946. у Цириху, био запослен као научни радник.
Његова шикзал-анализа (Schicksalsanalyse) сматра се трећом школом дубинске психологије поред Фројдове психоанализе и Јунгове аналитичке психологије. Он је развио нову теорију нагона и нов поступак за дијагностиковање нагона, тзв. Сондијев тест. Његов научни рад је из угла модерне генетике задобио нов значај. За свој научни рад примио је почасни докторат Католичког универзитета Лојфен (1970) и Универзитета Париз VII (1979).
Најважнија дела: Анализа бракова (прва публикација о шикзал-анализи, 1937) Шикзал-анализа (1944) Нагонска патологија (1952) Ја-анализа (1956) Уџбеник експериманталне дијагностике нагона (1960) Терапија шикзал-анализе (1963) Каин, обликовање беса (1968) Мојсије, одговор на Каина (1973)
Slavica – :
Interesantan uvid u psihu čoveka.