Приче о старом револверу
Гион, Нандор, прозни писац, уредник (Србобран, 1. 2. 1941−Сегедин, 27. 8. 2002). Студирао је на Одсеку за хунгарологију у Новом Саду. Био је сарадник, уредник и главни уредник мађарске редакције Радио Новог Сада; директор Новосадског позоришта 1979−1982; предсеник Друштва књижевника Војводине. 2000: постаје редовни члан Мађарске академије уметности.
У својим најпознатијим делика описује суживот Мађара, Срба, Немаца, Јевреја у Србобрану и Бачкој (Latroknak is játszott, Н. Сад 1976, Будимпешта 1999), бекство и побуну адолесцената (Kétéltűek a barlangban, Н. Сад 1968; Engem nem úgy hívnak, Н. Сад 1970), живот на периферији (Ezen az oldalon, Н. Сад1971), изгубљену лепоту и хармонију детињства (A kárókatonák még nem jöttek vissza, Н. Сад 1977; Sortűz egy fekete bivalyért, Н. Сад 1982; Az angyali vigasság, Н. Сад 1985; Postarablók, Н. Сад 1972) и пештанско подземље (Mit jelent a tök alsó?, Будимпешта 2004).
На основу његових дела рађене су позоришне представе, радио драме, филмови. Добитник је бројних признања. Дела су му преведа на десет језика. Од 2010. године његова родна кућа је претворена у музеј.
САБРАНА ДЕЛА: Latroknak is játszott Будимпешта 2007; Börtönről álmodom mostanában, Будимпешта 2008; Az angyali vigasság, Будимпешта 2010; Műfogsor az égből, Будимпешта 2011; Véres patkányirtás idomított görényekkel, Будимпешта 2012.
Превод на српски језик: С ове стране Н. Сад 1974; Није то моје име, Сарајево 1979; Војник са цветом, Н. Сад 1983; Приче из Кегловићеве улице, Н. Сад-Србобран 2013; Једноухи човек, Н. Сад-Србобран 2014.
Нандор Гион
Гион Нандор, прозни писац, уредник (1941–2002). Студирао је на Одсеку за хунгарологију у Новом Саду. 1963–1993: сарадник, уредник и главни уредник мађарске редакције Радио Новог Сада. 1983–1986: директор Новосадског позоришта. 1979–1982: председник Друштва књижевника Војводине. 2000: постаје редовни члан Мађарске академије уметности.
У својим најпознатијим делима описује суживот Мађара, Срба, Немаца, Јеврјеа у Србобрану и Бачкој. На основу његових дела рађене су позоришне представе, радио-драме, филмови. Добитник је бројних признања. Дела су му преведан на десет језика. Од 2010. године његова родна кућа је претворена у музеј.
Преводи на српски језик:
С ове стране, Нови Сад, 1974;
Није то моје име, Сарајево 1979;
Војник са цветом, Нови Сад, 1983;
Приче из Кегловићеве улице, Нови Сад–Србобран, 2013;
Једноухи човек, Нови Сад–Србобран, 2015;
О мом стрицу и друге приче, Нови Сад–Србобран, 2015;
Приче о старом револверу, Нови Сад–Србобран, 2015;
Анђеоско весеље, Нови Сад–Србобран, 2016;
Корморани се још нису вратили, Нови Сад–Србобран, 2016;
Рафал за једног црног бивола, Нови Сад–Србобран, 2018.
Још нема коментара.