Приче из Славонског краја
– Поводом 20-годишњице смрти Слободана Милеуснића (1947–2005) –
Када се у целини сагледа прозни опус од шест приповедака, који је оставио из себе Слободан Милеуснић, може се закључити да је реч о уједначеном, литерарно изграђеном и аутентичном прозном свету, који својим рукавцима, темама, мотивима и ликовима, у малом представља торзо једне много веће замишљене прозне грађевине, коју нажалост, писац није стигао до краја да реализује. Ипак, и на овај начин, он се овим причама представио као веома добар писац, проговоривши литерарним гласом, чиме је не само отео од преосталог живота најважније слике и секвенце из личног сећања, већ нам је даровао и непатворену прозу из Западне Славоније, које у нашој литератури има тако мало. Тим је значај издавања ове књиге прича Слободана Милеуснића, још већи.
Славица Гароња
Слободан Г. Милеуснић
Слободан Милеуснић, заслужни прегалац српске културе и Српске православне цркве, рођен је 9. априла 1947. године у селу Говеђе Поље код Дарувара у Славонији. Упокојио се у Господу 22. новембра 2005. године у Београду, где је и сахрањен.
Завршио је Богословију Св. Саве у Београду 1968. године. На Филозофском факултету у Београду је 1977. дипломирао историју уметности – музеолошки смер. На истом факултету је магистрирао 1984. године (тема: Српско сликарство ХѴІІ и ХѴІІІ века у Славонији) и докторирао 2004. године (теза: Пожешка митрополија).
Од 1974. године је био запослен у Патријаршији СПЦ. Између осталог, био је управник штампарије, уредник часописа Ревија СПЦ – њена прошлост и садашњост и листа Православље, а од 1990. године и управник Музеја СПЦ.
Био је члан многих одбора: Oдборa за уређење храма Св. Саве, Републичкoг одбора за обнову Хиландара, Управног одбора Народног музеја Србије, Главног одбора Матице српске, Управног одбора Галерије Матице српске, Управног одбора Културно-просветне заједнице Србије, координатор Савета за заштиту и обнову цркава, манастира и културне баштине СПЦ…
Објавио је велики број научних радова, чланака и посебних публикација (монографија). Пред крај живота почео је да пише и литературу, највише приче као сећања на детињство, младост проведене у родном крају, у Западној Славонији.
Још нема коментара.