Мимоилажења – причице и приче

Приповедачки дар Божидара Травице најпре се осети у његовом усменом излагању, у начину на који евоцира своја сећања. Он својим чулима упија живот, перципира све што види, чује, запази, искуси, а истовремено све то пропусти кроз сито мисаоног одабира. Сваки писац пише о себи или даје део себе да би оживео причу. У књизи „Мимоилажења”, Божидар плете причу као када бака плете џемпер у који сви гледају с пуно ишчекивања, не би ли сазнали какав ће и чији на крају бити, а његово надахнуће је живот онакав какав јесте.

Гордана Петковић Лаковић

У набреклом прозном пртљагу Божидара Травице, који годинама собом по свету носи, мноштво је испреплетаних судбина и догађаја, проживљеног и измаштаног, путописног, заводљивог и авантуристичког, свакодневних и зачудних ситуација, предвидивог и онеобиченог.

Све се дешава у најширем познатом простору, од комшилука до, чешће, далеких предела и средина, посебних склоности, схватања, култура, традиција, језика, где се срећу творећи допадљиви меланж и овдашњи и гастарбајтери и домицилни живаљ другачијих интересовања и образовних нивоа. У том распрскавајућем обиљу тема и мотива, функцију магнетног поља којим се разнолика и снолика бивствовања на окупу држе, преузима стилски поступак: испричано, и кад делује лично и исповедно, мора бити универзално; наоко мале судбине легло су великих прича.

Интересантност казивања јесте copnditio sine qua non од чега се не одступа, уз спознају да и најбоља грађа без вештог дрводеље равнодушност изазива, па је уочљива намера да се радне белешке кроз девет вода преперу, пре него се на трг изнесу.

Милан Лукић