Време ће проћи, али срамота наша неће проћи

Анђелко Анушић пише без увијања и двосмислености, оштро, понекад горко и резигнирано, али увек као поуздани тумач историје и стварности у којој живимо. Зато су његови изразито емотивно обојени записи више од личног иступа аутора који преиспитује, промишља и пати због жртава и њиховог обесвећења ‒ они су и глас народа, снажно обележен осећањем припадности свом националном идентитету. То значи, међутим, да се своји и своје не посматрају идеализовано, нити се, у складу с врлином истинољубивости, прећуткују њихове мане.
О нашој улози у ревизији српских жртава и општем нехају за прошлост пише се као о греху самозаборава који готово увек води до опаснијег греха – самопорицања. А свако самопорицање корак је до брисања идентитета, при чему се увек брише и нешто од властите човечности. Нечовечност и мрачни анимални пориви усташа представљају једну од главних тема књиге, али с отрежњујућим и пажљиво изнијансираним приступом: ако су нељуди, то не значи да су „хорде са неке друге планете“, нити да су се „искључили из сваког народа“… Он поставља Косово и Метохију и Јасеновац у исту есхатолошку раван, подсећајући на немерљив значај хришћанског култа жртве у стварима саборног духовног и културног деловања.

мр Сања Перић

Можда ће ова студија Анђелка Анушића бити подстицај за актуелизацију Тишмине (Смиља) Резолуције о усташким злочинима геноцида у НДХ. Као и обдањењу других, досад ненаписаних, кључних резолуција које он потанко елаборира у овој књизи. И много још директних и индиректних, суштинских питања ‒ досад непостављених ‒ Анушић нијансира у својој студији. Он презентује и мапу свих досад познатих стратишта гдје су Срби пострадали током Другог рата, и резолутно раскринкава инструментализовану лицитацију српским жртвама, нажалост, и са стране оних који су канонима СПЦ позвани да штите светост жртве, те подсјећа на још увијек неснимљен српски филм о јасеновачком систему усташких логора смрти. Такође не заборавља, напротив ‒ сјајно поентирајући свој есеј ‒ да опомене и наше савременике ‒ јавне делатнике у сфери народних послова ‒ да без искуствене самоспознаје властитог националног и историјског идентитета који се мора стицати (и) темељним увидом у референтну литературу ‒ да се ти народни послови не могу ваљано, и на друштвену, душекорисну ползу народу кога се тичу, обављати.

Вељко Стамболија