Историја о животу и славним делима великог владара Петра Великог
Историја Петра Великог
Орфелин се интересује за Петра Великог као за човека новог времена у коме разум, образовање, једнакост и напредак воде ка општем бољитку човечанства. Будућност се види као тежња ка развијању рационалног поретка. Такав интерес за историју више је прагматичан, оријентисан је на будућност пре него на прошлост као такву. Историјска знања која је Орфелин понудио читаоцу у 1772. години била су функционална у његовој садашњости, треба да му послуже као упутства за сналажење у практичном животу. За српску публику она су могла имати двојаки значај, критику српске црквене јерархије као политичког вођства, и критику аустријске државе због кашњења у просветитељским реформама.
Књига је средство комуникације не само својим садржајем, већ и својим изгледом. Многобројне гравире, вињете, калиграфски урађена прва унутрашња страна, повез, чине је естетским предметом. Историја се не сазнаје само причом, већ и гледањем. Томе, рецимо, служе путовања на историјска места, а у књизи слике. То није пуки илустративни материјал, већ информације које се не могу пренети речима. По количини унетог визуелног материјала и разноврсности њихових функција Орфелинова Историја наговештава идеју интермедијалне историјске књиге. Куриозитет је његово двоструко ауторство, написао је текст, и урадио илустрације.
Захарија Стефановић Орфелин
Захарија Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19. јануар 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду после Бечког рата 1683–1699. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века.
Захарија Орфелин био је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце. Друго издање објављено је 1797. Аутор је и првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, аутор је више дела у бакрорезу. Седамдесетих година 18. века изабран је за почасног члана Уметничке академије у Бечу.
Умро је 19. јануара 1785. године у Новом Саду. Сахрањен је при цркви Св. Јована Претече
Још нема коментара.