Штокхолмски синдром

За Андреја Радуловића се може рећи да је poeta doctus, јер је човек књижевности и културе, познаје песнички занат и песничку традицију. Али, највећа вредност његове збирке лежи у чињеници да он, ослушкујући себе, и свет око себе, с мером и даром, одређује себе као истинског песника.
Штокхолмски синдром је дуго очекиван и дуго је настајао. Оно што је аутор записао, дакле, изговорио, покушај је да се избегне немуштост, тако што ће се оставити трага о себи (и о другима). У случају овог песника то је учињено и понесено, и дубински, и сврховито.

Проф. др Зоран Ђерић

Штокхолмски синдром је прва, али зрела и заокружена, песничка књига Андреја Радуловића. Наслов/и, циклуси и појединачне песме врло добро су устројени и усмерени ка успостављању различитих линија значења. Сугестивни наслов могао би да се одреди као cogito целе књиге песама, али, истовремено, објашњава и Радуловићеву песничку поетику. Најпре, уколико се сâма поезија самери или поистовети са штокхолмским синдромом, долази се до занимљивих запажања, на шта и песник потенцијално указује. Овај психолошки феномен, наиме, дефинише парадоксалну појаву по којој жртве насиља, без обзира на све, показују извесно разумевање, симпатију или љубав према мучитељима, што је експлицирано у поенти пролошке песме, истоимене са насловом књиге:

Стање у којем жртва, после толиких ожиљака,
Почиње да се поистовећује са злочинцем,
И постаје јој милији мучитељ, него грана из које
је израсла.

Јелена Ђ. Марићевић Балаћ