Претрес
Филигранско поигравање додатном унутрашњом римом у стиховима разнолике дужине, од сасвим кратких седмерачких до неке врсте хексаметра, овдје је додатно усложњено моментом преаранжирања сонета у све могуће облике које дозвољава ова форма од четрнаест стихова. Артистички најизбрушенији је сонетни вијенац или, како аутор наглашава сонетно коло, у коме сваки сонет носи акростих, а онај магистрални и палиндромни акростих, који упозорава да се читава творевина може прочитати унатрашке, при чему се открива нови значењски низ или читав још један нови сонетни вијенац.
Ранко Поповић
Бабић овом књигом показује да пјесме не пише по инерцији писања, да пјесник није у доколици и из досаде. Пепео сјећања заборава навире му на уста и очи, он каже: Не певам – то душа тражи по сновима (зараслу пртину у отрулом злату) то се душа учи преким путевима разносити моју младост папирнату.
Драгољуб Јекнић
Недељко Бабић
Недељко Бабић рођен је 25. јула 1948. у Лукавици, код Власенице. Основну школу походио у Заклопачи и Милићима а средњу у Бијељини и Бања Луци. У Сарајеву студирао књижевност, радио и породично живео до 3. априла 1992. године. Ратне и поратне дане преживљавао је и у завичају и на Палама и у Српском Сарајеву…
У Државном документационом центру за истраживање ратних злочина радио је до краја 1999. У Огњиштима, Јавности и Српском Ослобођењу објавио фељтоне о страдању српског народа у отаџбинском и грађанско-верском рату 1991–1996; а у Гласу Српске фељтон о страдању свештеника Стрилчека у годинама фашизма и о слављењу његовог имена у породицама наших Украјинаца који вековима живе у
насеобинама код Прњавора у Републици Српској.
Приредио је сабрана дела Даре Секулић, изабране песме Драгољуба Јекнића и десетине књига разних аутора. Пише прозу и књижевну критику. Добитник је награде за најбољу књигу Републике Српске, објављену 1996; Микине чаше у Нишу и Повељи вароши сремскокарловачке.
Од 2000. године живи у Београду.
Још нема коментара.