Палинодија либо одбрана

„А нула је божанско дело; / нула је точак свога рода; / нула је дух и тело / чамац, весло и вода“, записао је Данил Хармс.

Да ли се ишта у бивању променило током протеклих стотинак година од када су настали ови стихови? Скоро па ништа – утисак је који оставља Палинодија либо одбрана. Јер, „и надаље смо обличја саздана од глади и страха, од других животиња нимало боља“ (Спасти се). Чини се да је аутор песама разастртих по „зеленом пантеону“ на трагу те нуле. „Значи, овако изгледа нула, наша и човечја“ (Нула), она која је заправо круг, јер у воду бачен каменчић прави круг на површини. А знано је да сваки круг рађа мисао, па мисао, изазвана кругом, „призива из мрака према светилу“.

Тако кроз спрегнути, шкрти лирски израз блеснуше наново ликови Саве Мркаља и његова Јелена Дијаковић, заборављени сликари карловачки – малтешки витез Емил Кренајз, револуцинарка Мирјана Маљушевић и метреса Ирма Потуричић, чијa лепота у песниковим сновима плени чежњом са временске дис-танце од скоро једног века. Ирма је огњем сликама својим сама пресудила, потврђује историја која се „својих Јефимија више не сећа“, а аутор ових стихова ипак се одважио да их на увид пону-ди њој, историји, и свакоме ко још држи до стиховања. Упркос онима који одапињу стреле према Лудом гаврану и „ћутањем се дижу да би поздравили промене“ – варљиве благодати новог доба (Крај историје и последњи човек).
Има ли игде под насловима Палинодије либо одбране данас толико фаворизованог лирског субјекта?

Да није доживео судбину Хиатус краљице, која „тек што је била, а већ је нема“, или можда тумара по рубовима свакодневног театра, свестан да „никако неће успети да избегне следовање које се на хаљама пресијава као златна лента“? Биће ипак да се вешто „у песми скрива“, па тек понекад провири из запитаности Умора, енигме Осмице, празнине своје столице, зашкиљи с неверицом на свет који му се открива „испод абажура“, Из љуштуре или са Бељешева. Али ни од чега не стрепи, никуда више плаветнилом не хита, будући да одавно већ није „дете вода“, тек само „чувар басме која му је поверена“ док се „рве са наслеђем нечије кости и даром заборава“. Ваљда зато спокојно очекује своје „ништа“, тј. ону нулу и „чудо са олтара“ које му по свему записаном међу овим корицама припада. Јер – где је палинодија, ту је и одбрана.