Из заборављеног света у вечност

Запис душе, светлосни код, који свако од нас поседује, само га свако није свестан, Милорад је оваплотио кроз поезију а поезија је највиши начин, највећи степен самоспознаје. Кроз ту технику писања, коју сам ја назвала ведањем исказују се прасећања душе на одређене догађаје који су због своје важности записани и у сам нематеријални простор на највишим разинама постојања, а Милорадова песничка способност да их поново евоцира је фасцинантна!
Свака његова песма одзвања кроз простор и време са најлепшом и стваралачком поруком која гласи „ЉУБАВ СВЕ ЈЕ САД”!

Душица Милосављевић

Лирске песме Милорада Максимовића носе собом дах заборављене древности, дах, топлину и дивоту Праискона.
Одлика самониклог, самосвојног и самобитног песника, песника по бићу и суштаству, огледа се у лакоћи певања, у лакоћи и лепршавости стварања.
И заиста, Милорад Максимовић пева из срца и душе, пева неусиљено, без грча и тескобе, пева и поје без икаквог стваралачког напрезања.
Његова поезија, поготову лирика у књизи Из заборављеног света у вечност, делује дивотно, смирујуће и благородно на сва наша спољна и унутарња чула, на свеколико наше биће и суштаство.
Говорим о песнику лирског и вилењачког гласа који пева тако као да не пева, који ствара тако као да не ствара, који дела тако као да не дела.
Милорад Максимовић није обичан песник.
Уистини, он је вилењак са звезданом лиром!

Драган Симовић

Као прави ратник-песник Светлости Мило непрекидно и све јаче пева што се више појачава светло узлазног Дана Сварога. У песмама он прориче и открива старе али и нове истине, учвршћујући себе и своја сећања на не одустајућем и вечном путу развоја свега постојећег. Читајући његову поезију човек осећа неизрециву лепоту и осећа снагу новог ведског времена, осећа у њима вешто скривене мелеме и кодове мудране. Својим песмама, својим бићем и правим самурајским маказицама од жар челика Мило успешно сече маје, омаје, збуњилице и недоумице.

Владан Пантелић

Кроз рад Милорада Максимовића као црвена нит провлачи се тема „небеских знамења“, својеврсних „порука одозго“. (Још један важан „кључ“ за целовиту слику о овом делу!) А главна порука у овој мистичној серији је ЉУБАВ. Али не уобичајена, свакодневна (емоционална везаност или коцкарски плотски нагон), као нека врста дежурног провода. Него само као Највиша предодређеност – „љубав која је послата одозго“, као вечни надзадатак и оправдање самог смисла постојања Човечанства.
Сигуран сам да ће захвални читалац, који је почео да провлачи кроз срце поетске стихове Милорада Максимовића, имати прилику да додирне ову „неухватљиву искру“ како би касније, понављајући речи аутора, могао да изговори скамењен од усхићења: Jа хоћу да ти се захвалим, морам.// Mоj лепи Оче сада…

Дмитриј Силкан