Душе моје спас

Саздана из три дела, ова поетска збирка говори о развојном путу човека, стављајући фокус на оно што је у њему бесмртно – његову душу. Свака књига почеће библијским цитатом, чиме наслућујемо основну мотивацију, која се очитава у извесном песничком покајању, мењајући сценографију која почиње са кафаном и мотивима опијености:

„Подигнимо чаше – ја вам пијан зборим,

и бар данас сакријмо на лицима тугу,

преживјели, проклети пријатељи моји,

запјевајмо пјесме својега дјетињства.“

Бог воли грешнике и преко покајања води их ка искупљењу, па ћемо у другој књизи насловљеној као „Параноја“ и подељеној у поглавља, пратити управо то својеврсно чишћење.

„…даруј ми бар сузе – исплакат се морам,

платићу ти тврдом вјером у човјека.“

У последњој књизи „Сан“, лирски субјект своје место проналази у религији и духовности, па нема ни трага мотивима из прве књиге. Одишући мирноћом, последња књига умириће и читаоца, остављајући утисак дубоког блаженства.

„Слутим нови свијет пун љубави

јер сањар сам и кад умирем,

у тишини шапућем, кажем: Алилуја.“