Хлеб у Великом рату

„Хлеб је највећи савезник, што га може имати нека војска.“ – Руска пословица

Публикација се не бави само пекарством, количином и квалитетом хлеба у Великом рату. Тема ове књиге јесте и чудесност хлеба као живе ризнице и сведочанства о његовом егзистенцијалном и есенцијалном значају за човека. О етичким и симболичким вредностима и падовима људи и у најтежим животним околностима, какав је рат. У сваком рату на површину, сурово, избијају два питања – правно и морално.

Хлеб је у Великом рату имао егзистенцијални значај, али је првенствено био и питање моралних вредности. Однос зараћених страна према непријатељском домаћем фронту, осећај солидарности и спремност на одрицање, активности на прикупљању помоћи у храни, разлике у следовањима хлеба у односу на друштвени статус и, посебно, третирање заробљеника – све су то била питања етичке вертикале.

Посебна тема у овој публикацији јесте страдање, али и одлучност и хуманост српског народа и то кроз животне приче „обичних људи“. Хлеб у српској традицији има јединствено место и прати човеков живот, у стопу, од рођења до смрти, па и после смрти, као храна, као културна баштина и религијски симбол. Такав однос према хлебу није заборављен ни у најтежим условима рата. Хлеб се у српском језику користи и као уопштени синоним за храну. Када неко пита – има ли хлеба, мисли – има ли нешто за јело. Мала држава, каква је била Србија 1914. године, исцрпљена претходним балканским ратовима, изгубила је више од 1.100.000 становника (војника и цивила), односно 60 одсто мушке популације. Тачан број жртава није утврђен. Иако победница у рату, била је то Пирова победа Србије!