Манастир Савина

„Судбина и каснији живот Савине показују да је тај манастир тек у XVIII веку, од мало познате монашке заједнице, израстао у прворазредно духовно средиште српскога народа. Никако  случајно, Савине се сетио и Доситеј Обрадовић одредивши да се четири примерка његових Собранија разделе манастирима Крупи, Крки, Драговићу и Савини. По нашем мишљењу, овакав значај постигнут је највише зато јер је манастир Савина сачувао своју трајну повезаност са бунтовним херцеговачким залеђем, одакле су црпени и сви битни подстицаји за ону мисију која је постепено сазревала међу савинским калуђерима.

Протеривање из угледног манастира Тврдоша и збег у тескобној и мало познатој Савини они су примили као део оне сталне и незакључене борбе са Турцима у којој се монаси нису мирили са разарањем и гашењем старих духовних средишта, на чије су се развалине враћали неком ратничком снагом. Од првих дана свога обновљеног живота, манастир Савина био је испуњен старинама од велике вредности које су некада припадале манастиру Милешеви, а касније Тврдошу.

Својом занимљивом историјом, изузетним драгоценостима које су овде сабране кроз два века, својим јединственим градитељским облицима и вредним сликарством, Савина заузима гледно место у развоју српске културе. Због тога, она је далеко прерасла значај једног локалног светилишта, поставши у многочему узбудљиво сведочанство стваралачке моћи наших предака. Јер, не треба никад заборавити да је Савина свој нови живот крајем XVII века започела као збег и привремено станиште, и да тај страдални почетак није био препрека за касније духовне узлете њенога братства. Штавише, стиче се утисак да су се ти жилави монаси, са неким непогрешивим осећањем, поистоветили са свим оним борбеним, ослободилачким стремљењима народа из којег су поникли. У свим бурним данима његове ратничке прошлости они су мудро градили и чували народно поштовање и свој тешко стечени углед.“

Из поговора