Моја клупа
Аутор је у књизи сакупио 36 кратких прича, ефектних новелета, које, најчешће, на крају имају и класичну поенту. некада ова поента потврђује значење приче, некада их открива, а некада тек на крају, поента читаоцу открива изненађујуће, неочекивано значење.
Стил Горана Зечевића, у овим кратких причама, доследно следи облик приче. Реченица је кратка, тврда, као да је длетом резана у камену. Исказ је јасан и читалац има утисак да се оно што аутор приповеда само тако и могло рећи.
Увек пронађемо нешто што нам створи утисак да смо живи. А јесмо ли заиста живи? Или је то само наша слутња и сенка наших жеља. Свакако смо живи. Ништа се не догађа, нико не долази, нико не одлази. Сумња је оправдана. Мисли су набацане и неуредне. По мислима киша лагано добује, кап по кап.
Горан Зечевић
Горан Зечевић је рођен 1967. године у Пљевљима, Црна Гора. Пише песме, кратке приче и романе. До сада је објавио збирку кратких прича Моја клупа у издавачкој кући „Прометеј“. Живи у Новом Саду, ради као професор српског језика и књижевности у средњој школи у Тителу.
Весна (проверен власник) – :
У свакој причи ове књиге чекају нас необична изненађења.
Свет ових прича је често покривен великом тајне, који нас води у неистражене просторе маште и реалности.
Eudjenija Trkulja Šućov – :
Bilo je uzivanje procitati ovu knjigu punu topline i sete, ponekad tuge. Price su ljudske, vecini nas prepoznatljive, prikazuju duboku vezu uzmedju tuge i srece. Sto bi neko rekao….to je zivot.
Vanja Zubcic – :
Књига је одлична, чита се лако али у исто време натера читаоца да се замисли. Све препоруке!
Damir Relić – :
Odlične priče
Nataša Mračajac – :
Lepe priče, kratke, zgodne za čitanje
Elena – :
Majstorstvo u izrazu i opisu pravog života. Priče kojima se iznova i iznova možemo vraćati- u svet traganja, bekstva i nadanja.
Aleksandra – :
Pisac jednostavnim i oštrim jezikom dočarava najskrivenije misli čoveka o naizgled običnim ljudima, mestima i događajima.
Fantastično oslikavanje ljudskih osećanja u malim formama priča.
Lela – :
Kratka forma, laka za čitanje. Navodi na duboka razmišljanja o čoveku, samoći, sudbini, dopire do najtananijih i najiintimnijih osećanja. Topla preporuka za duge zimske noći.
Ljilja Kuzmić – :
Једно вишеслојно дело коме ће се читалац изнова враћати и сваки пут ће проналазити неко ново тумачење, доживљај и неку нову људску дилему. Иако писац свог јунака – који је у једној причи Душан Д, у другој Петар М, у трећој Стојан – жели да изолује из живота и с времена на време га употребом таксативног стила емоционално и духовно неутрализује, он га све више отвара кроз широк дијапазон душевних борби које прате његово сазревање и спознају живота и себе. Након сваке приче писац спушта клапу управо на корак до катарзе симболично поручујући да је живот – такав какав је – вредан живљења. (…) „Увек пронађемо нешто што нам створи утисак да смо живи. А јесмо ли заиста живи? Или је то само наша слутња и сенка наших жеља. Свакако смо живи“