Срби у Хабзбуршкој монархији (1792–1849)
Шифра производа: 30459
Преузмите одломак: 
Едицијe: Историја
Аутор: Славко Гавриловић
Број страна / Повез / Писмо:
204 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1845-7
Година издавања: 2021.
Издавачи / Суиздавачи: Архив Војводине, Издавачка кућа Прометеј
Цена: 880.00 RSDЦена са попустом: 748.00 RSD
Нема на залихама
Кратка и по обиму невелика студија која је пред нама – Срби у Хабзбуршкој монархији 1792–1849, јесте јединствена и изузетно значајна синтеза политичких, културних и друштвених догађаја у овом периоду прошлости српског народа у једном преломном времену ка остваривању савременог европског концепта у развоју српске нације. Друштвени и правно-политички положај српског народа у Краљевини Угарској и Хабзбуршкој монархији која је била западњачка, апсолутистичка, екстремно католичка држава, био је још од краја средњег века, одређен владарским привилегијама. Живот Срба одвијао се у сталној напетости између добијених привилегијa и тежњи власти да се оне ограниче или укину. Поред увек изнова задобијане „царске милости”, Срби су водили константну борбу за очување и примену привилегија у политичком и јавном животу. Иако стално сужаване или прошириване, па различито тумачене или оспораване, током XVIII века борба за српске привилегије била је нарочито жилава, упркос сталним притисцима, како католичког клера у Монархији, царских власти у Бечу, тако и угарских институција у Пешти.
Ова, научно утемељена синтеза академика Славка Гавриловића, у једном исечку времена од нешто више од пола века 1792–1849, води нас неусиљено, али научно прецизно описујући време, људе и догађаје, посредством документа. Детаљним и аргументованим објашњењима, коментарима и анализама, академик разјашњава значај буђења и развоја националне свести, и улогу српских политичких првака и Српске православне цркве у Карловачкој митрополији, у тим пресудним и преломним догађајима за очување националног идентитета Срба, коjи су живели у туђој Царевини.
Славко Гавриловић
Основну школу завршио је у родном селу, а шест разреда гимназије у Винковцима. Седми разред гимназије завршио је у Сремским Карловцима школске 1941/42, а потом је прекинуо школовање и вратио се у родни крај.
Прикључио се Народноослободилачком покрету 1943. и у њему остао до 1945. када је наставио школовање и наредне 1946. матурирао у гимназији у Новом Саду. Исте године је уписао студије историје на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао је 1951. године дипломским радом из Опште историје новог века. Од септембра 1949. био је стално запослен у Средњој фискултурној школи у Земуну, а потом је од 1951. до 1953. био професор Учитељске школе у Призрену, када је положио и државни стручни испит у Београду. У септембру 1953. прешао је на дужност кустоса у Музеју Војводине у Новом Саду, да би 1955. био изабран за асистента на групи за историју Филозофског факултета у Новом Саду. Априла 1956. докторирао је са тезом „Аграрни покрет у Срему и Славонији почетком XIX века“ и исте године изабран за доцента на катедри за Историју народа Југославије новог века. У наставничком звању као ванредни и редовни професор био је све до почетка 1988. када је прешао у Историјски институт Српске академије наука и уметности у Београду, задржавши се истовремено као предавач у скраћеном радном односу на Филозофском факултету у Новом Саду. У историјском институту је био научни саветник, а вршио је и функцију председника Научног већа све до пензионисања.
За дописног члана САНУ изабран је у новембру 1978, а за редовног члана у децембру 1985. године. Приступну беседу Учешће Срба у друштвеном и политичком животу Хрватске и Славоније у првој половини 19. века одржао је 14. јуна 1986. године. У Одељењу историјских наука САНУ руководио је одбором за историју српског народа од XVI до XVIII века, као и Одбором за историју Српске револуције 1803–1830. Неколико пута је био и на челу Сентандрејског одбора САНУ. Био је стални члан Матице српске, члан њеног управног одбора. Био је први уредник Зборника Матице српске за историју и члан уређивачког одбора Српског биографског речника.
Предмет истраживања академика Славка Гавриловића била је историја панонског и балканског простора у распону од XVI до XIX века, пре свега историја српског народа и његових непосредних суседа. Објавио је неколико десетина монографија, зборника архивске грађе као и стотине научних радова и прилога.
Добитник је Октобарских награда Београда и Новог Сада и награде за животно дело Универзитета у Новом Саду.
Још нема коментара.