Одбрана Косова поља 1915
Нема на залихама
У Великом рату војвода Петар Бојовић био је начелник Штаба врховне команде и у два наврата командант Прве армије српске војске. Дао је велики допринос успешном пробоју Солунског фронта и победи савезничке солунске војске над Бугарском 1918. године, ратној победи којој нема равне у Првом светском рату.
„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.“
Арчибалд Рајс
„Јунаци, ја у свом срцу и души осећам нашу жарку жељу и жудњу да што пре видите ваше миле и драге у до сада поробљеној домовини и да им се баците у мили загрљај…Али, храбри моји јунаци, стегните своје јуначко срце и савладајте жудњу за прераним састанком и виђењем са својима, јер је њима ослобођеним, знајући да смо близу, сада мног лакше и боље него до сада у ропству. Они ће бити потпуно срећни заједно са нама тек тада, када им одемо у загрљај после коначне победе и над осталим непријатељима и по наређеној и извршеној општој демобилизацији целе војске, јер се тада више нећемо од њих одвајати.“
Војвода Петар Бојовић
Петар Бојовић
Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала).
1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Преминуо је у дубокој старости.
Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Још нема коментара.