Откривање унутрашње земље

„У овој књизи, коју читалац сада држи у рукама, реч је о једном таквом путовању, и о повратку. Једна од свега неколико прича – нема их више од четири, сматра Борхес – које причамо и које ћемо наставити да причамо све до краја времена. Друга је, поред те приче о повратку, прича о потрази. (Трећа о опсади града, четврта о љубави која је несрећна. Овај редослед је произвољан: четврта може бити и прва.) Као и преостале три, прича о потрази је једноставна. Један човек, или неколико њих, обавезно у зору, напуштају свој завичај како би пронашли нешто што је изгубљено – Златно руно, чудесни путир или јабуке Хесперида. Без тог подвига, који подразумева одважност да напустимо утврђен и предвидљив живот и устаљен поредак ствари, повратак, сваки повратак је, разуме се, немогућ.“

Разматрајући питања свог и туђег, аутор конципира кратке прозне записе тежећи да открије завичај у себи. Категорија места је релативна: „Да ли су сви ти предели које гледам ових дана завичај“? Постојање се показује једнако несигурним, а књижевни и унутрашњи предели се преплићу. Веза „између предела, земног места, с народима и појединцима који у њима живе или су некад у њима живели“ постаје од споредне важности. Одговор лежи у идеји да „те моје белешке највише личе на путопис, а да то у ствари нису.“

Ако циљ бележења путовања није путопис, онда је писање само себи сврха. Такво схватање допушта само аутор који види да је „књижевност у центру света“. Постојање не претходи књизи, него је могуће и обрнуто, а исти принцип важи за путовања.