ЂАВОЉИ ДИСИДЕНТ

Раша Попов је написао еп. Та вест указује на две наочите чињенице. Најпре, аутор тог спева, дакле жанра који је у шаплиновским нашим модерним временима такорећи изгубио право грађанства у кодофицираном свету наше и иначе мргодне литературе, помало налик на Ајнштајна, а помало на загонетног слепог миша наше убоге помрчине, један је од оних наших писаца којима је све допуштено. Затим, у питању је остварење које се, у вртоглавим и богато витопереним дистисима, са расипничком енергијом и високом иронијском разином, обрачунава са догматизмом најгоре врсте. У врзином колу ђавола и њихових свакојаких фанова, Попов изричито мари за преступе, за пукотином слободе, за отклон од стеге. Показујући и овде да наше риме нису тек поштапалице дугог памћења, он своју непревазиђену вербалну иснпирацију схвата као могућност нове помаме смеха. Нема те процедуре нити октроисаног реда ствари који би могли и смели да угрозе његову песничку вољу. Његове игре речи имају занос откровења. А његово подвижништво је и овде доказало да је у питању велики и неуморни истраживач наших жаргона, наших доскочица, нашем усмењаштва. Драшко Ређеп