Нека презимена и њихово порекло на простору Старе Рашке – 3. допуњено и проширено издање
Пакет Војводе
Шифра производа: БП1
Едицијe: Акција, Бесмртна претходница
Број страна / Повез / Писмо:
1024 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 cm
Година издавања: 2025.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 3,590.00 RSDЦена са попустом:
2,872.00 RSD
„Мемоари : Солунски фронт, Србија, Балкан, Централна Европа : 1918–1919“, Франше д’Eпере
Пред читаоцима су дневничке белешке које је француски маршал и почасни српски војвода Франше д’Eпере записивао током војничке каријере. Ценио је српског војника с којим су га повезивали патриотизам и борба за отаџбину. Створио је ратну стратегију за ослобођење Србије и поверио је српској војсци улогу на најважнијем делу Солунског фронта.
„Одбрана Косовога поља — документи и сећања о војводи Петру Бојовићу, Петар Бојовић“
У Великом рату војвода Петар Бојовић био је начелник Штаба Врховне команде и у два наврата командант Прве армијом српске војске. Дао је велики допринос успешном пробоју Солунског фронта и победи савезничке солунске војске над Бугарском 1918. године. Ова победа до данас је остала упамћена као најзначајнија у Великом рату. Ова књига је посвећена чувању сећања на његове најважније походе и на војводину личност која је инспирисала наше војнике у најтежим тренуцима.
„Моје успомене“, Живојин Мишић
Војвода Живојин Мишић провео је више од 40 година у ратовању. Одликовали су га широко војно образовање, истрајност и педантност и лакоћа у извршавању свих задатака – како стратешких, тако и тактичких. Познавао је српског војника и знао како да мотивише војску након тешких пораза. Своје болничке дане искористио је за присећање и записивање ових мемоара.
Живојин Мишић
Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) био је српски и југословенски војвода.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији.
Петар Бојовић
Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала).
1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Преминуо је у дубокој старости.
Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Франше д’Епере
Луј Франше Д’Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey) био је маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске. Студирао је Сен-Сир академију и по завршетку ове добио је чин пешадијског потпоручника. Као пешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пешадији до 1899. године. За то време завршио је ратну Академију (1882), и био је у генералштабу дивизије, која је окупирала Тонкин (1886) и у генералштабу гувернера Париза (1889). Командовао је пуком и бригадом у пешадији. Члан вишег ратног Савета од 1920. Учествовао је у колонијалним ратовима у западној Африци, Тунису, Алжиру, Кини и Мароку. У Првом светском рату командовао је француском армијом, потом групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, изведено је прогањање њемачко-аустријско-бугарске војске, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена Србија. Високо је ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату. Био је најсвечаније примљен током посете у мају 1936. У Београду му је подигнут споменик те године изнад Аутокоманде.
Још нема коментара.