Вељко Стамболија о промоцији романа „Маглена авлија” Анђелка Анушића
БРИС РИЈЕЧИ, НАКОН ИДЕОЛОШКОГ ПОТОПА
Не одустаје Анђелко Анушић од свог плана и теме. Затајена, прогнана и одбачена дуго је чекала либретисту/е који ће истину свједочити. Књига, божанско добро, једино добро које је преостало праведнику, ухватила се у коштац са заборавом. Обмане, лажи и преваре вјековима се вуку земаљским шаром попут густе магле, те маске навучене преко дана, да сакрије свијетлу истину. Може ли књига побједити зло? Једна не може, али маглену завјесу, која заклања свјетлост дана и смањује видљивост истине, могу растјерати томови књига. Магла се увуче и у човјека, нуткајући му заборав, сметилиште повијести. Умота се попут меког јастука у сјећање не би ли га успавала. Нема буђења када заборав заузме трон. Расуло у сјећању рађа расуло у језику, поступцима, свједочењу без записа, ни у кори дрвета, а кад није записано као да се није ни десило. То хоће маглено тијесто. Да се не осврћеш, и гробља да заборавиш и мртве претке, да бесвјесно главињаш напријед. То главињање напријед (Владимир Назор: Титов напријед) више пута смо доживјели и увијек нас је бацало назад. Нажалост, не тамо гдје припадамо већ у неке неизвјесне и неиспитане авантуре које су нас много, премного, коштале. Да ли смо се опаметили, мислим на Србе, од сумњивих авантура и експеримената? Стање у ком се налазимо експлицитно нам указује да нисмо. Ко то може, или смије, да нам каже да не срљамо напријед? Књиге?! Ех, да их је само више па још да стекнемо навику да их и читамо. А не читамо, а ако и читамо брзо заборављамо шта смо прочитали, јер журимо напријед. Е, ту нас у засједи чека заборав. Умјетност не познаје освету (Пикасова Герника се никоме не свети), не пишу се књиге због освете, оне су ту да упозоре да међу људима, нажалост, има и нељуди. Попут свиње Јозефине (М. Булатовић: ,,Људи са четири прста“) сатанистички сљедбеници стварају анти–свијет са тежњом ка свеопштем уништењу. Свиња Јозефина се циклично јавља у морално посрнулим друштвима (нацистичка Њемачка, НДХ-а…) и ствара антиљудску пројекцију. Једна таква антиљудска пројекција је изгон Срба Крајишника на крају 20. вијека. На симболичком плану Анђелко Анушић нас у роману „Маглена авлија” упућује да живимо у замагљеном времену, односно у ретушираној историји.
„О путовању у она места”, читај у опустошену српску Крајину (српску Антлантиду), Анђелко Анушић гради роменескну причу по принципу унутрашњег монолога, ослањајући се на Дантеову Божанствену комедију, притом Вергилијев лик, Дантеовог водича кроз Пакао, именује у складу са наративном техником унутрашњег монолога. Сјећање је нараторов пратилац, проче писца Енеиде, по опустошеном завичају и опустошеној осамстогодишњој српској историји (сваки повратак је силазак у пакао). Полоније, несрећни страдалник од Хамлетовог мача, у роману ,,Маглена авлија“ име гланог лика, покушава да помоћу сјећања реконструише стазе напуштеног и опустошеног завичаја. Већ на самом улазу у бившу домовину доживљава строгу контролу, паклену провјеру која наводи на помисао да силази у онај Дантеов Пакао на чијем улазу пише: ,,Ви што улазите – оставите сваку наду! Иронија је главно заштитничко оружије прогнаника коме при уласку у завичај разни експерти провјеравају анатомску гра
ђу од пете до главе, односно од ципеле до, џелатове јабуке, јер једино што су Срби смјели понијети из родног мјеста кисика је прах, прашина, са обуће. И тако скрозиран прогнаник-повратник је смио закорачити на тло раселишта гдје ће га дочекати гробљански мук. Од ријетких становника раселишта сазнаће да су ту живјели Ћерани тик уз колено џелата по имену Ћеранићи. Такође, да су политичким шмрком избрисани и живи и мртви и као једини свједок јавља се каплајни цријеп – глинена повеља. Као знаковит примјер грозне опустошености рјечито нас упозорава одломак о Анатомији порушених кућа: Порушене куће, са совиним дупљама.Утроба покућства расцопана. Кости и изнутрице ситних ствари, са невидљивим тетивама, везивним ткивима, лигаментима, овојницима, нервима и капиларима бивших укућана, поломљене, покидане, па развучене по авлији. Као какве конфете. Уз велики напор, уз помоћ једине својте Сећања, писац покушава да оживи, анатомски персонифицира, некадашње људско укућиште, јер сећати се мора, а живети – успут, мудрује Сећање – чучало испод језика. Ходочашће прогнаника-поватника по опустошеној Крајини суочава се са ружним лицем побједе.
Слика преузета са сајта: Савез Срба из региона
Маглена авлија, дефабулизирани роман Анђелка Анушића мисаони је близанац Андрићеве Проклете авлије, јер се оба баве суштинским егзистенцијалним питањима. Фијук Карађозове канџије и роктање свиње Јозефине ономатопејски су звуци који су се злокобно проламали изнад глава јасеновачких мученика, упозорава Сјећање (богиња Мнемозина) заборавног Јанка Полонија. Путовање по обезљуђеној Крајини у једном тренутку Полонија нагони на мисао да се бајка о путовању на она места претворила у басну. И стварно тако бива, са простора с кога су нестали људи доселе се животиње, разбокоре се шуме, закоријене се њиве, умјесто кућа и кућишта ничу брлози, змијарници. Археолога Јанка Полонија задесила је зла судбина да трага за остацима сопствене прошлости, надајући се да ће пронаћи препознатљиве артeфакте, вјеште рукотворине људи, и помоћу њих и сјећања реконструисати некадашњи живот. Маглена авлија је роман времена (потоп, Атлантида, Немањићи…) и простора са интертекстуалним епизодама, земља Тврђава (асоцијација на Мешину Тврђаву) са Краљем Вудијем, у коме препознајемо Жаријевог краља Ибија и Шекспирове ликове из историјских драма (Магбет, Ричард III…). Интертекстуалност примјећујемо и у цитатима из Библије, пјесмама, занимљива је епизода са набрајалицама, својеврсно такмичење у забројаничавању између наратора и Сећања, клевете и проклињање (Крув ти се огадио…), десетерачке епске пјесме о градњи цркава и манастира, Гомирје, на примјер. Аутор је уложио велики труд да роману да епску ширину и библијски наратив (наратор себе осјећа као послијепотопно биће), не бјежећи ни од митологизације. Са губљењем вишевјековног животног простора губи се и добар дио идентитета. Предходница губљења идентитета је идеолошка замка у коју лако упадају помирљиви, наивни, добронамјерни и лаковјерни. Анђелко Анушић читав свој књижевни и новинарски рад је усмјерио на досљедно и чињенично разоткривање заблуда српског народа кога су ратови и свакојаке друге несреће разбацале по балканском поднебесју. Сваки његов књижевно-умјетнички рад (пјесма, приповјетка, роман, есеј…) је, заправо, ламент над предвидљивом судбином народа којем припада. Моћ предвиђања које се стиче озбиљним и упорним сагледавањем чињеница није лако савладати и презентовати у идеолошко острашћеним друштвима. Чак и на развалинама таквих друштава наилази се на неразумјевање. Мало је било праведника у Арки након идеолошког потопа југострадије.
У Магленој авлији, замагљена је историја, читај забрањена, замагљен је завичај, стилске фигуе су замагљене, књиге су маглене капље, дакле непотребне, сјенке прошлости су болесно испољавање фантазмагорије. У Магленој авлији нема свјетлости, има охлађене ледене свијести. Писцима се узима брис речи да се открију неподобни и непотребни бакцили двосмислица. Кроз све ове утварне радње пролази Јанко Полоније, алијас археолог Јанко Мајсторовић, са не баш наклоњеним путовођом Сјећање у периоду од 1991. до 2074. године како је назначио аутор који је сопственом крвном плазмом морао потписати у леденој лабораторији отпризнање властитог постојања и права да се сјећа завичаја, поријекла и имена, И, да се, на крају, окани непотребног пискарања и археолошког истраживања. У Магленој авлији и сусрет са земљаком представља преступ иако је овај одавно примио вакцину заборава и преображен наздравља за зрак и воду спремни! и савјетује Јанка Полонија да удахне зрак, а издахне ваздух, јер је земљак, коме је Полоније заборавио име, прошао терапију мјерења удисаја и издисаја. На лаким крилима сјећања Полоније се прије самог претварања у роботонизовану сподобу присјећа идиличног призора жетеоца: Тамо на оном обронку, наставих, десно, испод оног шумарка, видим, чини ми се, жене. Српају нешто. Жању своје девојаштво, своје цуровање. Поджањују-прижањују женство и мајчинство, поткупљују сламке бабљег лета. Ту су им негде и унучад и праунучад. Овакву жетелечку идиличну слику не познају, или не признају, охлађена срца магленоавлијске бесвјетлосне творевине. Ако је ово ауторова пројекција будућности, онда ће, коначно, општа људска нормалност бити проглашена за тешку болест. У предвиђању будућности Маглена авлија „превазилази” и Домановићеву Страдију, а Орвелов Велики Брат и Хакслијев Врли нови свијет идилична су слика могућег живота. У предвиђању овако суморне слике аутору су помогли стварни догађаји који су се десели њему и народу којем припада и који је протјеран из, како аутор означава завичај латинизираном кованицом – Крајинацијума.
Слика преузета са сајта: Савез Срба из региона
Медитивно-футуристичка слика, са излетима у прошлост, романа Маглена авлија крије у својим лисним њедрима слику будућег живота маглених авлија насталих у демократским процесима на чијим ћемо билбордима моћи прочитати и ово: Смрт је највиши ступањ демокрације. Неко ће ово објаснити као претјерано иронисање, али искуство нас учи да су се, у не тако далекој прошлости, демократске творевине градиле на смрти комшија, односно сусједа и умјесто демокрације изградили тоталатирно друштво. На крају главни јунак се пита како изградити сопствени свијет у коме Сјећање неће побјећи, па макар он био и утопијски, када је понижена истина. Анушићево повезивање прошлости и будућности често се веже за Атлантиђане (Пекић) који у роману Маглена авлија кореспондирају са Србима Крајишницима. Ни у роману Маглена авлија Анђелко Анушић, у коме помјера границе свог умјетничког надахнућа, не одустаје од препознатљивог стила у којем користи кованице као раскошни барокни украс.
Вељко Стамболија
