У Вуковој задужбини представљена књига о Станиславу Винаверу
Винавер је за себе говорио да је Србин по избору или „намерни Србин”
пише: Милан Пајевић
Са Винавером ме је упознала Ребека Вест (Rebecca West, 1892–1983) у свом планетарно популарном роману Црно јагње и сиви соко (Black lamb and grey Falcon, 1941), који је написан после обиласка Југославије 1936. О књизи се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века” (The New Yorker), као о „монументалној хроници” (The New York Тimes) и као „љубавној афери” са Југославијом која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (New York Herald Tribune). Будући да је Ребека најмање 500 пута у овом роману поменула Винавера који је био водич, преводилац, организатор, да ли и „lover too?” никада нећемо сазнати, нити то треба, мада сам читајући њену књигу то сасвим извесно доживео.
О Станиславу Винаверу, говорила је и његова унука Милица. Дедин живот, од почетка до краја, његов животопис потка је не само за један роман и филм, серију. Имао је изванредне учитеље од Поенкареа до Валендовонске и осталих…
Подсетила нас је да је он био учесник Првог светског рата, очевидац стварања власти Совјета, учесник смиривања ситуације на Косову. Један од плејаде пансловенских песника, новинар, писац, дипломата…
Челник авангардног покрета у уметности, покретач едиције Албатрос у коју је увео Црњанског. Дружио се са Тагореом, Ребеком Вест, владиком Николајем Велимировићем, Анри Брегсоном…
Био је заробљеник Вермахта, заточеник логора… После рата, прогањан од стране комуниста, скрајнут на маргине културних дешавања. Бавио се превођењем, те је и превео нека од највећих дела светске књижевности.
Станислав Винавер до сада није имао биографију са одређеном визуром о његовој улози у југословенској, и посебно српској књижевности. Истакла је да је он био водиља заноса целе једне генерације с краја XIX и првих неколико деценија XX века. Вешто је дочарао однос са Анђом Петровић, Нушићем оцем и сином, Настасијевићем, владиком Николајем. Књига која је писана са великом мером. Винавер је за себе говорио да је Србин по избору или „намерни Србин” иако је дете пољских Јевреја који су из своје земље емигрирали крајем XIX века у Србију. Жудео је и живео за тежњом читавог нараштаја – да се Срби уједине. Њен деда је bио треперав, уздрхтао и забринут интелектуалац притом дубоко дијалекtички нековенциoални ум који истражује, дискутује, нестрпљив и неухватљив, и као такав често изгледа несређен и недоследан.
Милета Аћимовић Ивков је рекао да је ово књига са тезом, а трећи део наслова СРПСТВО КАО СУДБИНА, говори о његовом избору да буде оптативни Србин, што је његов судбински избор. Зашто је син др Аврама и пијанисткиње Руже Винавер изабрао да буде оптативни Србин, питање је књиге, која доводи до тога да су социокомунисти после Другог светског рата издали српски народ. Екслузивитет је да је писац у овој књизи први пут објавио нека сведочанства о Станиславу Винаверу.
Зоран Колунџија је своје излагање започео са мишљењем да је књига требала да има поднаслов НАЦИОНАЛНА ЧИТАНКА. Истакао је да наша култура почива на залуђеницима, посвећеницима свом послу и свом уверењу. Онда је прочитао реч рецезента Владимира Димитријевића:
Бранислав Станковић, трудољубиви историчар и одликовани заточник музеологије из Шапца, својим радом дао је доказ да су наше локалне историје холограмске, и да се у сваком нашем завичају, као у капи воде, одражава историја Српства као целине. Станковић је, пишући о страдањима Шапца у Првом и Другом светском рату, од аустроугарских злочинаца до комуниста, настојао да покаже колико је наша стварност основана на светлој крви оних који су, носећи Србију на плећима, стављали главу у темељ будућности. И Станковић је увек сведочио да је култура памћење, и да је, како рече Миодраг Павловић, једина нада да се победи у рату који сећање брише научена пјесан предака. У својој новој књизи Констатин – књига о Винаверу – Српство као судбина, направио је синтезу завичајног и свесрпског, шабачког и универзалног, тамошњег и овдашњег, нашег само ако је и свечовечанско. У уводу књиге, Станковић пише о Србима који нису имали српске крви. Ту су Вајферт и Сондермајери, Станислав Краков и Ђорђе Себастијан Рош, Рибникари и Толингер. У Србију су долазили као у земљу слободе и демократије, у којој нема места за кнут и ломачу. Па онда Станковић прелази на Шабац, Винаверов град, и води нас у онај Рабаџијски шор, у који се, из Пољске, његов отац, први српски рендгенолог, доселио са својом супругом Ружом, пијанисткињом, и где је Станиславу умрла сестрица Мјећа, што јој је своју прву књигу песама даривао као надгробно знамење.
Писац Бранислав Станковић је истакао да је као Шабачко дете које је свакодневно пролазило поред куће Винавера у Шапцу. Истакао је да је књига можда и претенциозна али је свакако нужна. Изнео је податак да је крајем XIX века у Србију се уселило више људи него у Сједињене Америчке Државе. Чињеница да је лекар са женом пијанисткињом решио да дође у Шабац и посвети се том културном и духовном простору и традицији је више него храбро дело. Ми смо заборавили Ђорђа Роша који је у својој књизи први забележио и обелоданио говор мајора Гавриловића на одбрани Београда, такође имигранту који је био учесник Првог светског рата, помогао обнову Грачанице и Хиландара… Др Винавер је донео први рендген апарат у Србију, основао први шах клуб… Винавери су били део оне елите која је спремна на жртву ради општег добра, за разлику од квази елите која се „жртвује” ради сопственог добра.
