Срби су народ с културом, а не само с традицијом

На културу је Медаковић непрестано гледао као на референтни оквир

У склопу обележавања 36. рођендана новосадске куће Прометеј, уручена је награда „Дејан Медаковић” Миливоју Павловићу и Бранку Златковићу. Ово угледно књижевно признање, које од 2009. године Прометеј додељује у знак трајног сећања и високе мере поштовања према једном од најзначајнијих српских интелектуалаца двадесетог века, историчару уметности, мемоаристи, песнику, хроничару и прозаику, Павловић је завредио књигом „Десет портрета, десет разговора”, објављеном под окриљем Службеног гласника, док је Златковић награђен за „Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832)” које као издавач потписује Институт за књижевност и уметност.

У образложењу жирија, којим је председавао проф. др Бошко Сувајџић, наводи се да књига „Десет портрета, десет разговора” доноси и обиље непознатих и добро изабраних појединости из живота Павловићевих саговорника, од Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Скендера Куленовића до Данила Киша и Добрице Ћосића, укључујући скривене делове личних дневника, фрагменте из преписке, затим из предсмртних опорука, из посвета исписаних другима или примљених… „У ретка сведочанства спадају фотографије и документа из породичне архиве, као и аутографи – попут оног са Куленовићевим сонетом из 1927, као и сонети који је овај песник послао ка одоговор на идеју да се Његошева капела на Ловћену замени маузолејом. Посебну вредност књизи додаје и њена звучна димензија: у техници QR кода, једноставној за коришћење уз помоћ мобилног телефона, дати су звучни фрагменти у којима Павловићеви саговорници казују о свом животу или читају одломке из својих дела. Тако је, у оквиру једне веће монографске целине, мултимедијални презентовано десет мањих монографија стваралаца по којима је наша литература део глобалне књижевне авантуре”.

Када је пак реч о двотомној монографији др Бранко Златковић – „Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832)”, жири наводи да она уводи у нове актере, доагађае и искушења у Караџићевом животу „крз чију призму се преламају велики ломови српске културе у времену у коме је Вук обавио послове једног научног експеримента”. „Мале приче о Вуку Караџићу мале су само по жанровској усмерености ка причи из живота, биографској цртици, пословици, анегдоти, породичном предању. У свом обухвату, оне демонстрирају монументалан захват и импресиван истраживачки напор. У процесима обраде разноврсног литерарног материјала у Златковићевој књизи ишчитавају се сложени односи који владају између усмене и писане традиције. Сам језик овог животописа, овог својеврсног усменог романа, представља посластицу по себи. Лексички архаичан, прилагођен деветнаестовековном стилском проседеу, усмерен ка што пластичнијем дочаравању људи и догађаја до најживпоснијих детаља.”

Издавач године

Ова рођенданска свечаност прилика је и за резимирање 2025. године, у којој је Прометеј добио награду за издавача године, на Међународном сајму књига у Београду. Између осталог, извојене су едиције Река, Прометејев пламичак, као и капитални наслови попут Историје технологије те ново коло сабраних дела Дејана Медаковића. „Желим и лауреатима и издавачкој кући Прометеј да остану доследни себи, да по питању квалитета не праве компромисе. То је некад уска и тешка стаза, али дуготрајна, вечна”, порука је Маје Черемиџић Шаиновић, чланице градског већа Новог Сада за културу, која је присуствовала уручењу награде. У уметничком програму учествовао је пијаниста Богдан Ђорђевић.

Захваљујући се на награди оба лаурета су своја слова посветила Дејану Медаковићу. Тако је Златковић подсетио на Медаковићев приповедни опус, оцењујући га изванредним, али нажалост, недовољно читаним, „јер је остао у сенци његових дела из историје уметности, културе и есејистичко-хроничарске прозе”. „Његове су приповетке претежно аутобиографске, што његову прозу чини сагласном са тоном моје награђене књиге која је прошарана Вуковим аутобиографским записима”, рекао је Златковић, док је Павловић издвојио Медаковићев став „да српски народ треба пред светом, као пред свима нама самима, да се афирмише и као народ с културом, а не само са историјом”. „На културу је Медаковић непрестано гледао као на референтни оквир изван којег се не може остварити развојни искорак појединаца и друштва.”, подсетио је Миливој Павловић.

пише: М. Стајић

извор: Дневник