Одлазак Горана Такача

Горан Такач
(Београд, 6. мај 1950 – Београд, 12. децембар 2022)

Опраштамо се са драгим пријатељем,  једним од најшармантнијих и најдуховитијих људи  који се могу срести у животу, преносимо лепо сећање Горановог пријатеља и сарадника.

Пише: Екрем Дупановић

Када су ме пријатељи Горана Такача (Београд, 6. мај 1950 – Београд, 12. децембар 2022) замолили да о њему напишем текст, нисам мислио да ће ми за то бити потребно више од пола сата. Горана сам познавао јако добро и чини ми се када би ме неко пробудио из дугог и дубоко сна да бих могао о њему одмах да почнем писати књигу. Ипак, када се нађете у ситуацији да о некоме пишете текст тужним поводом због одласка са овог света, ствари постају сложеније.
Био је врло креативан, један од најкреативнијих људи које сам упознао у мојој каријерији дужој од пола столећа. Захтевао је врхунску продукцију. Само најбоље је за њега било довољно добро. Најбољи дизајн, најбољи папири, најбоља фотографија, најбоља штампа, врхунска организација. Од њега сам научио да радим само на пројектима које нико други не ради, да увек тежим нечему што је јединствено јер само тако можемо доприносити развоју индустрије комуникације.
Био је посвећен спорту и спортском маркетингу. Отац Артур, наш познати атлетичар и спортски стручњак један од функционера светског олимпијског комитета, пренео му је љубав према спорту. Радио је много за „Адидас” и био је близак пријатељ са Хорстом Даслером, председником „Адидаса”, радио је за Међународни олимпијски комитет и Фифу. Издавао је годинама за цео свет књигу „The Best of sports photography” на неколико језика. Организовао је конкурс на који би позивао најбоље спортске фотографе из целог света, а онда је уследила селекција коју је вршио специјални жири.
На Зимским олимпијским играма у Сарајеву 1984, реализовао је два јединствена пројекта.
На свечаном отварању Игара снимио је прву на свету фотографију од 360 степени. Даљински активиран фото-апарат је обишао круг и на слајду забележио све што је „видео”.
Други подухват остварен у Сарајеву је прва званична књига Међународног олимпијског комитета о једним Олимпијским играма. Фантастичан пројекат. Горан је у Сарајево донео лауаут књиге. На основу календара и сатнице такмичења у појединим дисциплинама, урађен је распоред страна и одређена места за фотографије. Чак је и текст био преломљен, „само” га је требало написати и убацити. Упослио је неколико изврсних светских фотографа који су већ имали акредитације и договорио развијање слајдова са „Кодаком” који је имао лабораторију у прес-центру. Сви фотографи су доносили у Студио 6 слајдове током дана, од 22 часа до поноћи је рађена селекција фотографија које иду у књигу. Затим би возач кренуо са слајдовима у Загреб где су рађени филмови за штампу да би даље, другим возилом, били достављани у штампарију у Лозани која је одмах штампала одговарајући табак. Три дана након завршетка ЗОИ у Сарајеву књига је била одштампана, увезана, спакована и спремна за дистрибуцију, а први примерак је уручен председнику МОК-а Хуану Антонију Самарану који је био одушевљен. Био сам сведок тог догађаја. Књига је била већег формата и са великим бројем страна. Готово невораватно да је књига тог квалитета, таквог садржаја и тог обима у оно време била одштампана три дана након Олимпијских игара. То је могао само Горан.
Задњи велики пројекат који смо урадили је промоција економских и друштвених реформи југословенске владе коју је водио Анте Марковић. Свестан да је Југославија ушла у вишепартијски систем, Марковић је одлучио да ангажује маркетинг агенцију. Расписан је конкурс по којем су морале постојати три понуде. Свака агенција је имала по сат времена да представи свој пројекат. Рок за објаву резултата је био 15 дана. Ми смо се јавили на наговор једног члана тадашњег Савезног извршног већа без икаквих шанси. И то нам је јасно речено. Позване су биле агенције Студио маркетинга „Дело” и „Борба”. Цео процес је водио Дарко Марин, министар за информисање у влади Анте Марковића, Словенац који је дошао из „Дела”, па је логично било очекивати да ће лобирати за „своју” агенцију. Друга је била агенција „Борба”, агенција новинске куће „Борба” коју је влада купила, јер је хтела у вишепартијском систему имати свој медиј. Поред агенција „Дела” и „Борбе”, које су узгред биле и међу најбољима у Југославији, сулудо је било очекивати да ће неко трећи добити посао. Посебно не агенција из Сарајева. Човеку који нас је позвао и који нам је рекао да се уопште не трудимо, рекао сам док смо пили кафу да ћемо ићи на победу. Само се насмејао. Наша је презентација била прва. Кад трећи заврши, сви забораве шта је први рекао. Међутим, наш пројекат био је толико бољи од остала два да смо обавештени да већ истог дана, поподне, дођемо у владу око договора и сутрадан потпишемо уговор.
У индустрији комуникација сам 53 године. Радио сам на великим пројектима, облетео сам радећи два пута земаљску куглу, одлазио на конференције и фестивале, упознао сам много људи од којих су неки највеће звезде наше индустрије, али ни од кога нисам толико научио као од Горана. Научио ме је свему што знам и због чега и даље, после толико година, волим овај посао.
Нека му је вечна слава и хвала.