Мушка осећајност изаткана у приче о породичним вредностима

Библиотека „Петар Кочић“, Врачар

Када бих сада почео причу како је синоћ било пријатно вече у главном граду, рекли бисте ми да се понављам, но шта да радим када вече јесте било пријатно, права михољска јесења ноћ. Препуни кафићи, ресторани, тротоари у Макензијевој, Његошевој, један стари гитариста који изводи рифове на гитари на једној аутобуској станици и промуклим гласом пева неку стару песму из младости, један виолиниста на другој станици… Савршен увод за разговор о књизи „Тамо је требало да те родим”.
Помислих прво да ћу закаснити јер је гужва у саобраћају једна од природних лепота Београда, али ипак стигох на одредиште у минут до… не баш у дванаест, већ у шест поподне, на „чашицу” разговора у леп амбијент библиотеке „Петар Кочић”, надомак Каленић пијаце. Да не бих дужио са уводом, јер мене када понесе обично „лутам још витак са сребрним луком”, има и овај стих Црњанског везе са Миланом, али о томе мало касније, дакле у кратким цртама ћу вам пренети ко, шта, кад, где„

Пајевић је казао како је хтео да позове сву своју децу и њихове породице испод једног дрвета у дворишту породичне куће у Ариљу, и да на месту где је све почело, где су му прво родитељи учитељи усадили љубав према писаној речи уприличи промоцију књиге, но неке ствари су га омеле у томе, па је ето он сад замислио како седимо испод тог дрвета и пожело опуштен разговор у наставку вечери, што се и десило, јер Милан заиста лепо прича, чак не ни лагано, рекао бих одсечно, човек са великим животним искуством, као машински инжењер прошао кроз Ирак, Украјину и уопште многе друге земље.
Рекох да нећу нашироко, а опет одужих, али немогуће је не поменути све што се има на уму, изостављење неког делића може причу учинити незанимљивом и нечитљивом, мислим да би се и аутор сложио са мном, а њему искрености у својим делима не мањка.
Какав би аутор био џентлмен када прво не би преставио једину даму за столом говорника, тако је прва говорила Славица Томаш, приређивач свих Миланових књига.

„Пристојност ми не дозвољава да превише хвалим ову књигу јер сам је приређивала. Рећи ћу само да ми пред нама имамо писца, не машинског инжењера, јер ево написао је већ четврту књигу. Ова књига је тематски врло јасно одређена, али је стилски у наративно врло разноврсна, за свачији укус има понешто. Прилично сам интровертна и фокусирана па ме та огољеност пред читаоцима фасцинира. Милан успева да избегне банално иако открива интиму, открива једну специфичну мушку осећајност која и те како постоји. Ово су породичне приче, мада не само породичне, приче о блискости, љубави, врло ненаметљиво провучено јединство међу породицом и пријатељима“, рекла је Славица Томаш.

Милан нам је затим представио господина Петра Ђукића, професора, доктора економије, председника „Завичајног друштва Ариљаца„, који је као куриозитет истакао да има доста писаца из Ариља, просто као да их нешто вуче да бележе своја промишљања, јер по једној кинеској пословици „Боље је и најблеђе мастило, од најпоузданијег сећања“.

„Милан промишља, свет, породицу, друштво. Не можемо остати по страни када је свет у питању. Миланова проза је на граници друштвено-ангажоване и завичајне литературе. Завичају се враћамо када пређемо одређене године, трудимо се да се вратимо коренима, у ту долазимо до стожера свега – породице. Милан се увек држи своје приче о књижевности, како се дружи са писцима, критичарима, новинарима, машинцима, није приватно литерата, пише о својим искуствима из света. На крају, волео бих да нас књижевност све преокрене, да постанемо бољи људи, јер литература и књижевност заиста могу да учине да свет постане боље место“, завршио је Петар Ђукић.

Пајевић је затим представио Мухарема Баздуља и захвалио му се што је на прву промоцију књиге дошао директно са аеродрома, рекао је још да је то човек који воли Ариље и да је велики пријатељ Ариљаца.

Баздуљ се прво осврнуо на сам наслов који се може читати на разне начине и истакао да би било занимљиво написати причу која би за наслов имала неки познат наслов већ написаног књижевног дела.

„Мени је већ сада мало смешно, када ме најављују кажу, писац, преводилац, публициста, а ја бих додао Пајевићев промотер, јер сам више његових књига промовисао него својих. Мој последњи јавни наступ пре ковида био је у овој библиотеци и тада ми је остала у лепом сећању, стога ми је драго што сам овде. Милан је типичан пример техничке интелигенције. Било којом професијом да се бавите треба вам мотив, да бисте били писац морате имати жељу да нађете анонимну публику, то је рекао Кундера. Милан заправо у својим читаоцима тражи неку симболичку породицу и није хипербола што вас је заменио са својом децом испод ораха. Он не ласка, он то стварно мисли, јер сви ви који будете читали ову књигу осетићете се као породица“, речи су које је Мухарем Баздуљ упутио окупљенима.

Пре обраћања Владимира Матковића, новинара листа „Данас„, наша Милена Благојевић је била замољена да прочита одломак из књиге, тада је Милан поменуо и нашу групу заљубљеника у књижевност, наш Плави круг, а уз Милену која је похваљена за своје есеје представљали су нас и Дана Цириц и Радмила Војиновић, што је мени посебно драго, јер се проналазимо на местима где се слави књига.
Владимир Матковић је истакао да новинари не воле много да причају, већ да углавном записују шта други говоре, што потписујем. Рекао је још да је Милана упознао случајно, послао му је дописницу из Кијева, затим су се срели, и ти његови путописи су били толико добри да су нашли место у новинском листу.

„Из његовог писања се види искреност. Добијамо свашта и сви мисле да је његово штиво занимљиво, читљиво, са доста података. У његовим причама сви се препознајемо, буде сећања. Нисам баш неки говорник, али читајте Миланове књиге, све су добре“, завршио је Матковић.

Вратимо се сада на Црњанског и ону причу с почетка. Милена је прочитала одломак о сусрету са њим, млади Пајевић и горостас писане речи у позним годинама. Да ли је и то одредило Пајевића ка писању, јер читао сам и о његовом сусретима са Павићем, Кишом, случајним наизглед, само моје је мишљење да случајности ипак не постоје, да се све у животу догађа са неком сврхом, па је и тај сусрет двојице луталица са сребрним луком морао да се деси не би ли био овековечен на листу хартије пером Милана Пајевића…

Текст: Радослав Мандић
Фотографије: лична збирка Милана Пајевића
Среда, 12.октобар 2022.